Translate

четвртак, 03. јул 2014.

Rad na brodu (rečnom) 5.deo - Zašto sam dala otkaz

Posle postova

Rad na brodu (rečnom) 1.deo - Kako sam ja otišla na brod
Rad na brodu (rečnom) 2.deo - Život na brodu
Rad na brodu (rečnom) 3.deo - HRANA i život na brodu
Rad na brodu (rečnom) 4.deo - Slobodno vreme

na red stiže dugo očekivani post  "Zašto sam dala otkaz".

U jednom od prethodnih postova, u kojima sam nesebično delila informacije i iskustva, spomenula sam da sam dala otkaz pa evo i nešto više o tome.


Kao nova na brodu, jedva da sam znala koja su moja prava i šta sve mogu ili ne mogu.
Bila sam od onih radnika koji ne kukaju za sitnice (samo za krupne stvari) i ako mi nešto kažu da uradim, ja to shvatim kao moj posao i jednostavno uradim, dok je bilo i onih koji krenu sa pitanjima "A što baš jaaaaaa?", "A je l' može to sutra, je l' mora sada?", "A što ne neko drugi?"...

Posle dve nedelje sam shvatila da neću izdržati do kraja sezone u restoranu i pitala hotmena da li postoji šansa da me prebaci u bar ako ja budem ispunjavala sve uslove (da znam posao i jezik). Tada mi je objasnio da on želi mene da prebaci u bar, samo da treba da se ukaže prilika i da se opustim još malo sa ljudima i sa poslom jer sam tu tek dve nedelje i treba ipak malo vremena da to sve dodje na svoje.
Kako se na brodu ljudi stalno menjaju, tako se otvaraju i nove mogućnosti za nas koji smo tu već duže.
Moguće je biti prebačen u skroz drugi departman, a ne samo biti unapredjen na bolju poziciju u svom departmanu.

Prvi put kada se ukazala šansa da me prebaci u bar, hotmen me je pozvao na razgovor i uz izvinjenje mi objasnio da su mi našli zamenu, ali da će me, čim se sledeća prilika ukaže, prebaciti.

Kako je vreme prolazilo, tako sam ja bivala sve opuštenija sa poslom i sa ljudima.
Kada se ukazala sledeća prilika, opet sam bila pozvana u kancelariju kako bih po drugi put čula istu priču. Našli su mi zamenu, ali evo sledeća prilika kad bude, idem 100%. 




U medjuvremenu, naučila sam posao u restoranu i osećala se bolje nego na početku sezone. U početku me je sve mučilo (nisam znala posao, trebalo mi je vremena da se opustim sa stranim jezikom, novi ljudi, nova cimerka :D), ali kako je vreme prolazilo, jedna po jedna stvari su dolazile na svoje mesto.

Kada sam već spomenula jezik, evo par stvari u vezi sa tim, jer me je mnogo ljudi pitalo kakvo znanje jezika je dovoljno...

Najbolje ćete otkriti kakvo vam je znanje jezika ako pokušate da se stavite u moju poziciju i da se žalite nadredjenom, ili da se posvadjate sa kolegom i isterate svoje. Na brodu postoji neki brodski rečnik poznat samo zaposlenima i sve što ne znaju kako se kaže to je ČINGILINGI (pokažu prstom na to što im treba i kažu dodaj mi onaj čingilingi), BABALU (babalu je svako ko vas nervira, neko za koga mislite da je gluplji, nesposobniji od vas, neko za koga se pitate kako je uopšte dospeo na brod), BANANA (banana je opomena pred kaznu)... Na brodu nekako svi znaju engleski, ali ga pričaju na neki čudan način. Znači bitno vam je da razumete i da znate toliko da prodjete intervju (u nekom od sledećih postova napisaću kako izgleda intervju), a kada bude trebalo da se posvadjate, da vidite kako ćete lako naučiti jezik (kao što je to bilo u mom slučaju).




Da se vratim na temu...
Posle tri meseca mog boravka na brodu u jednoj od "smena" zaposlenih, u restoran je došla devojka koja je bila mnogo sitnija (niža i mršavija) od mene.
Te nedelje moj zadatak je bio donošenje vode i pića u restoran (u jednom od prethodih postova sam pisala o podeli poslova u restoranu).
Često se dešavalo da iz bara dodju momci, uzmu gajbu vode ili bilo šta od pića jer im treba u tom momentu i ne donesu posle, pa meni kad zatreba nema i onda u sred one gužve trčim na drugi kraj broda da donesem šta fali.
Jednom sam besna rekla da bi bilo lepo kada bi momci iz bara nekada digli guzicu i pomogli nama iz restorana da donesemo piće, a ne k'o puvanjci svaki put samo da uzmu i da se prave ludi. Na to sam dobila odgovor: "Pa šta hoceš i ti imaš procenat od toga što oni prodaju..."  O.o 

 
Moj nadredjeni nije bio loš, ali nije znao da organizuje ni nas ni posao. Takodje nije bio autoritet, što je nama dosta otežavalo stvari. Npr na nekim borodovima se zna da samo muškarci nose gajbe i kraj priče i to odredjuje nadredjeni šta je čiji posao.
Svaki put kada bi trebalo da donesem piće u restoran svi su se pravili ludi i morala sam više puta ponavljati nadredjenom da im kaže da mi pomognu jer ne mogu da nastavim sa svojim poslom, umesto da on naredi i da se to podrazumeva...

Jednom prilikom sam besna i umorna od posla nadredjenom rekla "Jedva čekam da vidim nju (tu novu devojku, koja ni jezik nije znala k'o svet) na mojoj poziciji kako nosi gajbe!"

Razgovor se nastavio:

ON: "Jesi ti luda, pa naravno da ona neće nositi gajbe, vidi kolika je sitna!"
JA: "A ja mogu da vučem gajbe?!!!"
ON: "Pa vidi kolika si, ti možeš da povučeš!"
JA: "Ja planiram porodicu jednog dana i ne planiram da ostavim svoje zdravlje tu!"
ON: "O tome si trebala misliti pre nego što si došla ovde!"
JA: "Do sada, što sam nosila gajbe, nosila sam! Ja sam sa gajbama završila do kraja sezone!"
ON: "Ne možeš tako!!!"
JA: "Nego šta nego mogu! Ako smo svi jednaki, onda nema razlike! Ako ona ne može da povuče zašto su je poslali ovamo! Organizuj ljude, ne interesuje me!"
ON: "Sačekaćemo da se hotmen vrati sa godišnjeg pa ćemo videti šta on kaže!"
JA: "Ne treba meni nikakav hotmen, ako ti nisam dobar radnik pošalji me kući ovog momenta! Daj mi papir, potpisaću otkaz!"

Kada smo završili sa poslom samo su gajbe ostale na sred restorana. Nadredjeni me pitao zašto nisam sklonila i hoću li to uraditi. Ponovila sam da sam završila sa gajbama.
Svi konobari u restoranu su bili besni i nisu hteli da pričaju sa mnom (jer sada na njih pada taj posao). Tako sam se baš potresla...


A da! Svaki put kada sam nosila gajbe kroz brod, ostale kolege na brodu su su komentarisale "Mili pa što ti nosiš gajbe, to nije ženski posao!". Svi su to znali osim mog nadredjenog.

Da me ne shvatite pogrešno, prva tri meseca sam se raspala od posla i radila sam sve što mi je rečeno da je moj posao. Trebalo je vreme da me upoznaju i shvate da mi nije teško da radim. Hotmen me je u početku proveravao, otvarao svaki element, povlačio prstom da vidi jel ima prašine na mestima za koja nisam ni znala da postoje (kanalići u zidu). Kada je video da radim posao kako treba, često je govorio nadredjenom "Neka Milica to uradi.", jer je znao da će posao biti uradjen i da ne mora da proverava.
Znala sam koliko vredim i gde sam u odnosu na druge konobare i mogla sam tako da se postavim i posvadjam sa nadredjenim. Moj zahtev je bio razuman. Ja sam rekla da mi daju neki drugi posao, radiću, ali samo gajbe neću nositi.


Dva dana posle razgovora u restoranu, moj nadredjeni je otišao na godišnji, a hotmen se vratio. Ništa se nije promenilo od one večeri, niti me je neko nešto pitao. Posle 10 dana došao je red i na moj godišnji. Zamolila sam hotmena da me primi u kancelariju, htela sam da razgovaramo.


Ušla sam i lepo, konkretno i smireno rekla da sam razmišljala i da ako se ukaže prilika da me unapredi u konobara u restoranu da to i uradi, da ne čeka bar više, jer ovako u restoranu situacija postaje sve gora i ne znam koliko ću moći još da izdržim. Rekla sam da mi nije problem život na brodu, ali da ne mogu više biti pomoćni konobar, a od bara koliko vidim neće biti ništa (kada sam bila mala, moji su mu stalno pričali priče, pa eto igrom slučaja znam i za onu o pastiru i vuku, kada je čuvao ovce pa vikao "Vuk, vuk!!!").

Evo da vam objasnim zašto nisam mogla više biti pomoćni konobar. 
U restoranu (kako sam već objasnila) kod nas na brodu bilo je 3 konobara i 3 pomoćna konobara. Konobari su bili uvek više u kontaktu sa gostima i njihov posao je bio da uzmu porudžbinu, da posluže jelo, da provere da li nešto treba, da rasklone sto i da uzmu bakšiš  :)
Pomoćni konobar ide u kuhinju sa papirićem koji mu je dao konobar i čeka u kuhinji da mu spakuju hranu na tacnu (na koju stane 12 tanjira - svaki tanjir prazan je 900g + hrana na njemu, a sama tacna je toliko teska da moram da se poslužim i drugom rukom kako bih je dohvatila sa police i još plastični poklopci koji su isto teski toliko da ih nosim u dve ruke kada ih vraćam same u kuhinju). Ako saberemo sve što je moglo stati na tu tacnu, tacna je bila teška sigurno 15kg, što je pomoćni konobar morao iznositi sam. 

Sporedni poslovi (poslovi posle servisa) pomoćnog konobara su bili da polira escajg, da usisava restoran, da donosi piće, dok su konobari postavljali stolove, brinuli o slanicima, menijima i stoljnjacima.

Veronika je bila naštreban konobar. Imala je dana da pravi greške, ali svi smo imali takvih dana. Ona jedina u restoranu nije delila bakšiš sa svojim kolegom/koleginicom jer je smatrala da je najbolja i da dobija najviše bakšiša i zašto bi ona to delila... 

Kad smo kod bakšiša moram vam ispričati nešto  :)
Pošto je ona bila takva kakva je bila i svaki euro joj je bio veliki kao kuća, ja sam rešila malo da joj stanem na muku.

 Te nedelje je bio baš loš kruz. Posla je bilo preko glave, a gosti se stisli ko da zmiju u džepu imaju. Na kraju kruza, sedimo, doručkujemo i pričamo ko je koliko dobio (tada sam ja još bila Veronikin pomoćni konobar). Ajde što ona ne deli bakšiš, ali neće ni da kaže koliko dobije, a kada treba da čuje koliko su drugi dobili njen nos je prvi tu. 
I sad tako jedan po jedan, govore ljudi kako su prošli, (prosek je bio oko 50e za 8 stolova), a ja kad je na mene došao red onako gledam u svoj tanjir i kao neobavezno prokomentarišem "Meni ovi simpatični ljudi što su sedeli za ovim stolom ostavili 100e" (a ja nisam imala ni 50e od svih stolova, ali neka crkne kad je takva).
 Te noći verujem da nije spavala  :D


Jednostavno nisam mogla da podnesem činjenicu da moram da budem pomoćni konobar nekome ko je nesposobniji od mene i patim se, a znam da sam sposobna za poziciju konobara.



Sutradan sam otišla na zasluženi godišnji odmor od dve nedelje.

Poslednji dan mog godišnjeg, sedim u piceriji u Grčkoj i čekam da mi stigne autobus. Stiže mi poruka od nadredjenog: "Čestitam, unapredjena si! :) "


Ne mogu da vam opišem koje je to olakšanje bilo za mene.

Kada sam se vratila na brod, potrudila sam se da opravdam ukazano poverenje. Ubrzo sam dobila da služim VIP sto jedne nedelje (što je meni bila dovoljna potvrda da sam napredovala).



Prošlo je dosta vremena i stvari su se stalno menjale, kao i moje cimerke.  :)

Vesi je devojka iz Bugarske sa kojom sam se najbolje slagala za celu sezonu. Dosta je mladja od mene, ali zrelija od mnogih mojih vršnjaka. Super smo se slagale i zabavljale. Vreme dok mi je ona bila cimerka, mi je bio najlepši period na brodu. Izlazile smo zajedno napolje kada nam je vreme dozvoljavalo... Pričale smo jedna drugoj i žalile se na probleme sa posla... Razumele jedna drugu... Svako veče posle radnog vremena smo bile gore na sun decku i pijuckale nešto, opuštajući se od proteklog dana.
Vesi je dobila ugovor na Vikingu i ubrzo otišla... Videle smo se par puta u Budimpešti, pre nego što sam ja dala otkaz.  
Kada je Vesi otišla sa broda nisam imala više sa kim da pričam, da se šalim, da delim probleme... Dobila sam novu cimerku (iz Rumunije) koja je bila ok, ali ne kao Vesi. Zvala me ona stalno da dodjem gore na sun deck. Ja odem, oni (njih desetak rumuna) sede u krugu i pričaju na rumunskom. Ja sednem pored nje, ali oni i dalje pričaju na rumunskom... Ok ja odem da spavam... I tako je bilo 2-3 puta, posle nisam više ni išla gore. Začaurila sam se u kabinu.



Život mi se sveo na restoran, kabinu i trčanje napolje u potrazi za internetom, ne bi li videla momka preko skajpa i bar malo se oraspoložila. 
Ja sam inače baš društvena osoba i nije mi smetalo što sam se družila samo sa Vesi, ali kada nisam imala više ni tu jednu osobu sa kojom mogu da pričam otvoreno i bez kalkulacije, počela sam da se osećam jako loše.

Poslednje dve nedelje mog rada na brodu su postale jako mučne za mene. Svakim danom sam se lomila da li da ostanem ili da idem. U glavi su mi stalno odzvanjale reči: "Sve što počneš, ništa ne završiš!" (kako me je otac uvek bodrio) i vukle me da ostanem na brodu i završim sezonu, ali moje telo je odbijalo.
Osećala sam da se gušim i falilo mi je vazduha. Izlazila sam iz restorana, samo da udahnem vazduh, ali nikada ga nije bilo dovoljno. Knedla u grlu i kamen u grudima, a želudac se zakovrnuo. Tih dana išla sam 4 puta dnevno u WC, što nikako nije bilo normalno za moj organizam. Žalila sam se nadredjenom i govorila da se ne osećam dobro, ali me nije shvatao ozbiljno. Sve se uvek nekako završavalo sa nekom šalom.
 

Završavamo sa doručkom. Ušli smo u Bratislavu i kapetan pokušava da parkira brod. Prolazimo pored ostalih brodova koji su tu parkirani... VIKING RINDA!!! Posle 5 i po meseci, neočekujući, vidim sestrin brod i tog momenta počinjem da se preispitujem po 100 puta, kako se zove njen brod... Nikada mi se nije desilo tako nešto da iz neverice i iznenadjenja posumnjam u svoju informaciju  :D

 


Trčim do nadredjenog i molim ga da idem napolje: "Eno sestrinog broda!!! Ja moram napolje!!!" 
On: "Ne možeš! Nisu još svi završili sa poslom!" 
Ja: "Molim te! Molim te! JA MORAM!!! Završila sam svoje, pomogla sam ovom, onoj..." 
On: "Ajde idi i nemoj kasniti na ručak!  :)  "



Tog momenta, onako u uniformi, otrčala sam na njen brod. Na recepciji su mi rekli da je ona na godišnjem (eto koji sam ja baksuz), ali da je njen momak tu (koji mi je kao brat :) ). Pozvali su ga gore na recepciju. Iznenadio se kad me video. Proveo me kroz brod i pokazao mi kako to sve funkcioniše kod njih...

Enterijer na njihovom brodu je bio mnogo svetliji. Brod je bio veći pa je i plafon bio malo viši... Sreli smo i njegovog šefa, upoznali se i pitao me zašto ja nisam kod njih na brodu...  
Posle smo zajedno otišli na moj brod da on vidi kako je kod mene... Tek kada sam posle njihovog broda usla na svoj osecala sam se u kutiji. Tamno zeleni tepih i tamno braon zidove nisam primecivala celu sezonu, ali posle onog "svetlog" enterijera, ovo mi je stvaralo osećaj depresije i teskobe...

Otišao je na svoj brod, a ja sam otišla da radim...

Tog dana sam stalno razmišljala... 


 Znate kojom brzinom razmišljate kada treba da donesete neku odluku. Ja sam znala da ne mogu ostati više na brodu.

Posle rucka otišla sam kod hotmena i rekla da želim da idem kući.

Vidno iznenadjen, pokušao je da me ubedi na sve moguće načine da ostanem. Prvo lepo rečima da sam toliko već izdržala i da je još malo i kraj sezone, pa da idu bolji kruzevi, biće više para. Moja jedina misao je bila "Konačno idem kući...". Rekao je da ne može da me pošalje kući jer po ugovoru otkazni rok je mesec dana (što je već bio skoro kraj sezone).
Pitala sam ga koji je način da on mene pošalje kući, kako su drugi ljudi mogli da odu u roku od dva tri dana. Rekao je da će mi kompanija uzeti nešto para kao kaznu što nisam ispoštovala ugovor. Pitala sam koliko je to... "Oko 400e." - rekao je...
Pogledala sam ga i rekla: "Mi smo svi ovde zbog para. Znam da idu bolji kruzevi. Znam da će biti više para... ali ako ja Vama sad kažem da mi tih 400e ne znači ništa i da želim da idem kući, da li Vi možete da zamislite kako se ja osećam?"
On: "Pisaću u ofis da posalju papire..."
Ja: "Hvala Vam."

 Izašla sam iz kancelarije i počela da preispitujem svoja osećanja. Nisam osećala ništa... Otišla sam u kabinu da se spremim za večeru...


Ulazim u restoran, sedam pored nadredjenog i onako u šoku pita: "Da li si ti normalna?"
"Da. Idem kući. Ne mogu više."  

Otišla sam u kuhinju da uzmem svoju večeru. Tamo je bio kapetan. Onako opušteno me pitao kako život. Ja mu odgovorim: "Sada je dobro, idem kući za dva dana..."
On začudjen upita: "Pa zašto?!!!"
Kroz šalu mu odgovorim: "Znate da imam problema sa Veronikom od početka sezone :)" 



Kaže on meni onako ozbiljan: "Sad idem kod hotmena da naredim da je prebace na drugi brod!!!"
"Neeeee, nemojte. Hvala Vam. Već je sve rešeno i poslati su papiri. Idem kući. Čast mi je da sam Vas upoznala."

Posle dva dana iskrcala sam se u Budimpešti. Nešto je stalo u kofer, a ostalo sam stavila u plavi džak za smeće. Kofer mi je pukao (kod kineza sam kupila onaj za 2 300din, još uvek izgleda kao nov, samo što nije svrsishodan, nema ni jednu ručku), ali ništa više nije bilo važno. 

Krenula sam kući...




 


Da sumiramo žašto sam ja ustvari dala otkaz...

Otkaz sam dala jer sam shvatila da mi ne vredi da izgubim zdravlje zbog nekih 1.000e+ koje (ako odlučim da odem ponovo na brod) mogu zaraditi sledeće sezone. Vratila sam uložen novac. Više se ne osećam dobro i vreme je da idem kući. Poseta sestrinom brodu je bila samo okidač i (za mene) još jedan "znak pored puta".
Naravno da u životu treba da istrajemo i izguramo šta smo naumili, ali ne po svaku cenu.
Ja ovu cenu nisam htela da plaćam.









Hvala što čitaš  :)

47 коментара:

  1. Na tvoj blog sam naisla slucajno,pre par dana i procitala sve postove o radu i zivotu na brodu. Svaka ti cast kako si izdrzala! Jedva cekam naredni post(molim te neka bude sto pre),jer mi izgleda kao neka knjiga,sto vise citas,vise se uzivis! Naravno,i ostali postovi su odlicni,ali ovim si razbila rutinu u pisanju blogova! Jos jednom,svaka cast!!! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na lepim recima :) Ovo i pisem zbog vas koji citate i kada procitam ovakav komentar, meni je srce puno i veliko k'o kuca :) i jos imam volje da nastavim da pisem i bice postova (iako mi treba dosta vremena i koncentracije da ih napisem)... Kako su stvari krenule moracu se prijaviti za jos jednu sezonu kako bih imala o cemu da pisem :D Jos jednom hvala na lepim recima! :)

      Избриши
  2. Bravo Milice, sve bolje i bolje. Odlicno napisano i stvarno citaoc moze totalno da se unese u celu pricu.
    Ovo me je najvise i zanimalo, kako je doslo do otkaza i potpuno te shvatam.
    Ako sledeci post budes pisala o gradovima, slobodno neka bude malo detaljniji. Vecina ljudi koji ovo citaju verovatno nece nikada ni videti gradove u kojima si ti bila, pa opisi kakav je osecaj tebi bio, koja je razlika medju gradovima, da li je vazduh drugaciji, koliko i na koji nacin su ljudi drugaciji itd. Ma znas vec i sama. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala :)
      Verovatno ce prvo ici post o intervjuu, pa onda tek o gradovima. O gradovima sam pocela da pisem i napisala deo, ali zahteva bas puno vremena jer hocu da bude bas kvalitetan post i sa sto vise informacija i slika, a za to treba vreme...
      Opisacu do detalja, ja drugacije i ne znam :D Sedi mama sinoc i cita sta ja pisem i kaze "Crno dete pa ko ce to citati toliko dugacko!"
      Reko "Nista ti mama ne brini. Sta cu kad ne mogu da skratim!" :) Bice...

      Избриши
  3. Au svašta si ti prošla, ali bitno je da je prošlo :)
    Ja baš uživam u čitanju ovih tvojih postova o životu i radu na brodu, samo nastavi da pišeš! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da znas da nije bilo lako, ali uspelo se :)
      Sve dok imam o cemu pisacu ;) Ali vecinu sam napisala... Nije ostalo jos mnogo... Intervju, gradove koje sam obisla... mozda trening za brod... :)

      Избриши
  4. Bas je super ovaj post!

    ОдговориИзбриши
  5. Savršeno prenošenje iskustva kroz tekst.

    ОдговориИзбриши
  6. Moj sin posle dvanaestogodišnjeg bezuspešnog traženja posla ima ideju da ide na brod.Za sada nije prduzeo nikakve poteze ...Ali posle čitanja Tvojih odlomaka IZ ISKUSTVA verujem da će se sigurno razmisliti da li je to pravo rešenje za rešavanje egzistencije....Ujedno bi trebalo da Tvoje odlomke pročita bar ministar za rad i da što hitneje nađe rešenje kako bi se Vi mladi mogli zaposliti u Srbiji,a ne da se zlopatite po drugim državama....Pitam se da li je moguće da niko nema rešenje na temu zapošljavanja...Pisani odlomci su Ti veoma poučni....Želim Ti mnogo sreće....

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Za 12 godina rada na brodu mogao je ostvariti pravo na minimalnu svajcarsku penziju, ali sta je tu je... Ako ne to, mogao je zaraditi silne novce i ovde uloziti u neki svoj posao...
      Brod nije resenje za rešavanje egzistencije (kako ste napisali), bar ne sa moje tacke gledista. To je instant novac sa kojim mozete nesto poceti pa ako ste dovoljno snalazljivi (pomalo lazete, kradete i poznajete vrlo uticajne ljude) mozda i uspete...
      Takva nam je drzava, a i mi smo cudni ljudi. Svi se zale nema posla, a i kad ima oni nece da rade... Ima dosta i onih koji "traze posao, a mole Boga da ne nadju"... "Preko" se RADI (ne ispijaju se kafe na poslu), ali si za to adekvatno placen. Nadredjeni te ne tretira kao stoku, nego se trudi da napredujes ako vidi da si vredan i kvalitetan.
      Iskreno sumnjam da ce se nesto u skorije vreme promeniti za nasu dobrobit, mozemo se pomiriti i ovde naci neko resenje ili otici i negde tamo tragati za resenjem :)
      Steta samo jer smo mi Srbi jako sposoban i snalazljiv narod. Kada bi bilo neke kvalitetne vlasti i ljudi koji bi mogli da nas organizuju i pokrenu proizvodnje lepo bi mi mogli da zivimo. Da ne spominjem prirodna bogatstva koja imamo... Ali dobro....Sve dok se ne nadje neko ko ce poceti da brine o nama i nasoj buducnosti, mi cemo se zlopatiti po drugim drzavama i traziti posao 12 godina....
      Zahvaljujem Vam se na lepim recima. Mnogo srece i Vama i sinu :)

      Избриши
  7. Da li si razmišljala da ovo iskustvo pretvoriš u knjigu?Na blogu se pokazalo kao veoma interesantno i čitano,sad još malo obogatiš,dodaš detalje i opise i gotova knjiga! :)
    Jako mi je bilo interesantno da čitam. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nije mi palo na pamet :) Inace pisem pesme koje sam u jednom navratu htela da objavim, ali nisam bila dovoljno uporna. Mislim da nema ovde dovoljno materijala za knjigu... Ako bih otisla jos jednu sezonu na brod mozda bih mogla napisati :)

      Избриши
    2. Drago mi je da ljudi uzivaju citajuci moje postove :) Isto tako ja uzivam dok ih pisem :)

      Избриши
    3. Dobra si,bravo.Ja radim na vikingu,sad u martu krecem drugu sezonu,radio sam dorucak,kuvar sam.Mnooogo se radi,mnogo se i pije,samo cekas kad ces da zavrsis i da se iskuliras.:-)

      Избриши
    4. Ja sam aplicirala za ovu sezonu, ali opet su me odbili :( Znam, znam o cemu pricas sto se pica tice :D Ajde zelim ti dobru sezonu :)

      Избриши
  8. Svaka ti cast na hrabrosti, odlucnosti i izdrzljivosti, zaista! Ja intenzivno vec neko vreme razmisljam da odem na kruzer. Zavrsavam master rad i nadam se da cu se odvaziti na taj korak za par meseci, jer nikada nisam uradia nesto tako ludo :)! A sa druge strane koliko god tu bilo plakanja, rada i smejanja- cesto i sve u isto vreme :), iskustvo je neprocenljivo. Jesi li ti razmisljala ikada o kruzeru ili te je devojka sa kojom si putovala na intervju do Zagreba svojim iskustvima potpuno odvratila od te price :)?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na lepim recima :) Nisam razmisljala o kruzeru sama... Ako bi momak isao, mozda bih i psristala, jer bi bili zajedno, a ovako da odem na 6 meseci bez godisnjeg (citaj da ga ne vidim), tesko :D Ako imas zelju, nemoj cekati! Iskustvo JESTE neprocenjivo :)

      Избриши
  9. Ćao,
    Htela sam da te pitam koja je po tebi najbolja kompanija za rad na rečnom brodu i kako da se stupi u kontakt sa tom kompanijom?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Cao, najbolja kompanija je Viking. Najbolje da apliciras preko njihovog sajta... Bukvalno je cista sreca ko ce upasti, a ko nece... Mene su vec dva puta odbili, bez obzira na svo radno iskustvo i dva strana jezika... Ne znam na osnovu cega biraju kandidate... Vredi pokusati ;) Isto ti je Uniworld dobar, posle toga Amawaterways... Tim redom bih ja aplicirala da ponovo idem...

      Избриши
    2. Super, hvala!
      A da li mozda znas kolika je okvirno plata u tim kompanijama za mesto sobarice, pomocnog konobara i konobara?

      Избриши
    3. Okvirno mislim da je oko 1200e, ali u Vikingu nema pozicije POMOCNI konobar... To ima po nekim drugim kompanijama... Koliko sam ja upucena... Cak ni u mojoj kompamniji nije bilo na svim brodovima, nego samo na nekim...

      Избриши
  10. E super ti je blog :) ja sam zavrsio 2 ugovora na prekookeanskom i slicna su iskustva. :)
    Sada bih menjao kompaniju i idem sledece nedelje na finalni za Sea chef, za bar waiter-a. Vidim da ti znas nemacki, ja engleski i spanski(koji mi nista ne znaci). Nekoliko puta si pominjala u blogu da si htela da se prebacis u bar, pa me zanima zasto, radno vreme i naravno plata i kako cu proci na brodu bez znanja nemackog. Unapred hvala

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala :) Da u baru je manje fizicki naporno u smislu da ne nosis tesko, a veci je baksis... Nisam bas sigurna za radno vreme (davno bese pa da ne lupam sad napamet)... I da, ono sto je naporno je to sto mora da se stoji po ceo dan, cak i kada nemas nikoga u baru, ne smes da sednes... Sto se jezika tice nemoj da brines dovoljan ti je engleski, a nemaki ti je samo prednost... Od nas 6 konobara jedina sam ja znala nemacki (koliko toliko), a kao nemacka kompanija, nemci gosti... Veze to sa zivotom nema :) Ajde drzim ti palceve :)

      Избриши
  11. E super, bas si me oraspolozila, posto sam svasta nesto cuo :)
    da kasne sa platama, da ih i ne isplacuju, da je novac los, bla bla bla. Mada to su pricali i za Princess pa je meni bilo fantasticno :)
    Za radno vreme te pitam jer mi iz bara na Princessu nismo kretali sa poslom rano kao vi iz restorana (6,7 ujutru, sem za turnaround day, znas vec kakva je tad frka) pa smo i zavrsavali malo kasnije, ali sve se to svede na 12ak sati rada dnevno. Hvala jos jednom na odgovoru i prijavi se opet da osvajamo recne brodove :) Veliki pozdrav

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sto se paar tice NIKADA nisu kasnili, stvarno nemam primedbe na to! Ma daaaa, bar je kretao tek kasnije, nije rano kao restoran, a jos ako si sef bara, onda si Bog :D Da, da, to je neki prosek radnih sati :) Nema na cemu... Ja sam vec konkurisala i trenutno se desavaju neke stvari pa cekam jos da vidim sta cu i kako...

      Избриши
  12. Svaka ti cast na opisu, bas si se potrudila i jako mi se svidja. Iza sebe imam dva ugovora na Princessu, i manje vise otprilike je to tu nema neke velike razlike sto se tice posla, sem sto je zarada bolja na recnom al po meni su destinacije egzoticnije na okeancu, mada zavisi ko sta voli. Nezaboravno i neponovljivo mi je to sto sam proveo cetiri meseca na karibima, upoznao jako puno dobrih ljudi sa svih krajeva sveta. sve dok se nije pojavila ona malo manje lepsa strana posla, gde mi se spustila roletna i jednostavno poput tebe, samo rekao hocu kuci! Po meni je ta vrsta posla samo odskocna daska za dalje... mada ima vec cetiri godine kako sam zavrsio sa brodom al i dan danas me uhvate neki zmarci i pozelim da sam tamo. Jednostavno ti se podvuce pod kozu taj nacin zivota.... Zelim ti svako dobro u daljim poslovima.. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Napisao si ovo sve kako bih i ja napisala!!! I ja sam vecala, novac na gomili ili iskustvo i destinacije... :D Hvala ti na vremenu koje si odvojio da procitas i iskomentarises tekstove :) Svako dobro takodje zelim :)

      Избриши
  13. Анониман19. март 2015. 10:15

    Milice,draga,hvala ti na veoma sadrzajnom postu sa puno konkretnih informacija,posto sam procitala samo dva,a ne verujem da bi ti ostavljala licne podatke,htela bih samo da te pitam koju si srednju skolu zavrsila i da li imas neko vece obrazovanje (vidim da si prijavila da znas nemacki)?Sve ovo te pitam,ne zbog zabadanja nosa u tvoje licne stvari,vec,moj brat i ja zelimo ici takodje na brod,on je konobar po struci,ima iskustva samo u kaficima i restoranima,pa me interesuje da li je potrebno da upisemo neki kurs nemackog ili platimo neku obuku za rad na brodu.Nisam videla koje si godiste,moj brat je 87.,ja sam 85.Pozdrav za tebe. Atina

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nema na cemu :) Ja i pisem da bih vama olaksala i zadovoljstvo mi je kada ljudi citaju. Zavrsila sam srednju turisticku skolu, a fax (graficki dizajn) jos nisam zavrsila. Skola nema veze sa tim da li ces dobiti posao ili ne. Nemacki sam ucila, ali ni to ti nije presudno. Za neke kompanije ti nemacki jezik uopste ne traze. Moj ti je savet da usavrsite engleski da vam bude perfektan, bolje nego da oba jezika nesto probrljavite. Sa perfektnim engleskim nema zime ;)
      Sto se iskustvatice, radila sam tri godine kao konobarica, dve picerije i kafic. To vam je bitno zbog preporuka jer traze. Ja sam imala tri preporuke to je dovoljno. Ne treba da placate nikakve obuke. treba vam sreca, harizma, nesto znanja iz oblasti za koju konkurisete i sto bolje znanje engleskg jezika. Ja sam kao i ti '85.
      Nije vam nemacki toliko bitan. Niko vam nista ne garantuje.
      Jos jednom moj savet ti je STO BOLJE ENGLESKI NAUCITE! Idite na kurs za to! Ja ga znam i radila sam preko (cak sam i unaopredjena za vreme trajanja ugovora u tojkompanijij gde sam bila), ali su me na poslednjem intervjuu za Viking odbili (cetvrti put, bez obzira na sve preporuke i iskustva) zbog loseg engleskog, za nemacki me nisu ni pitali...
      Samo hrabro i pozdrav i za vas :)

      Избриши
    2. Nisam sigurna da li si mi ti odgovorila, slucajno sam obrisala komentar umesto da ga objavim :(((

      Избриши
  14. Sjajno Milice! Citam i prisecam se svojih dozivljaja sa Queen Victore, jako slicno a opet pomalo drugacije jer je u pitanju okean, ali ipak to je to. Super je sto si ljudima koji bi zeleli da idu, dala ovoliko informacija i to na tako pitak i organizovan nacin. Bravo bravo!!!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, hvala, hvala :) Ne bi bilo lose da odem na okean pa da imam materijala i za neku knjigu mozda :) Do ovih postova je i doslo posto sam vec ozvalavila preprocavajuci ljudima kako sam ja prosla i kako da odu, jer ja ne znam da objasnim u kratkim crtama, za mene je sve bitno :D Drago bi mi bilo kad bi znala da je moj blog pomogao bar jednoj osobi da se usreci :) Jos jednom HVALA na lepim recima! :)

      Избриши
  15. Milice-legendice...za 3 dana idem na sea chefs.Bio sam na Princess-u 2013-e i nisam nastavio,jer novac koji tamo imam kao 2 kuvar,zaradim i u Bg-u.Inače,bilo mi je fino,svi su mi govorili da nisam svestan kakav ugovor imam,išao sam 2 puta dnevno u teretanu i smršao 27kg.Do duše imao sam laganu poziciju,na supama,pripremu uradiš brzo,jer se za dosta stvari koriste mašine za seckanje.U početku(prvih 20 dana) sam radio dosta i po 13 sati dok mi nije pukao film.Bio sam na granici da me pošalju kući nekoliko puta...ili će biti po mom,ili će me slati kući i uspeo sam da se izborim za svoj status,jednom prilikom sam rekao sous chef-u:"pošalju me kući slobodno,ali pre nego što odem rastočiću ti facu,pa neka me hapse"Posle nekoliko ekscesa svi su počeli da mi vire iz dupeta"Big boy,how are you today blabla".Glavni šef kuhinje me je gotivio od početka,pa sam prvo mislio da je derpe,a onda sam video da ima mladu cicu iz spa.Ustvari,bilo mu je zanimljivo što sam ga ja drugi dan tapnuo po ledjima i rekao mu u fazonu:"Šta ima buraz,kakav si mi danas",dok druge cave u kuhinji drhte kada udje i ne smeju da ga pitaju ni u vezi posla,a kamoli šta drugo.Izlazio sam skoro u svaki port...Pisao sam skoro svaki dan dnevnik u beleške tel;ali je kršina sama od sebe sve izbrisala...Kada sam došao na brod šef asistent mi je rekao da ću za početak biti sa indicem u sobi...ulazim u kabinu i osetim onaj prepoznatljiv mem,razmakne se zavesa i vidim samo beonjače(prvih nekoliko dana sam vidjao indice na brodu,a nisam znao koji je sa mnom u kabini)Sedim na klonji i vidim druga vrata,probam da otvorim,neće.Pitam crnju šta su ona druga vrata.Pa od druge kabine,veli on.popizdeo sam i odmah tražio drugu kabinu koju sam posle 10-ak dana i dobio,na forvrdu,pored londrija i teretane sa zasebnim kupatilom sa našim cimerom.Inače,moj prvi cimer je imao naviku da ispira grlo kada ustane(lavabo je u kabini gde spavaš,nije izdvojen u wc,jer se wc deli,pa nema mesta) i to baš izvlači iz želudca(uvek je ustajao ranije od mene,jer je bio u kuhinji ranije,a ja uvek kasnio)kulirao sam nekoliko dana,a onda sam jedno jutro sačekao da završi sa molitvom,pa sam iskočio iz kreveta,uhvatio ga za gušu i rekao mu da me više ne budi ujutro tim krkljanjem,jer ću mu ja pročačkati grlo drškom od metle.Sveo sam moje iskustvo na najkraće što sam mogao,čisto da čujete i moju priču.Možda nekom ova priča deluje malo pre grubo,ali ja sam 13 god u ovom poslu,(pa mi je kraći fitilj i pun mi je bio debila koji rade na brodu,a nemaju pojma,a na višoj su poziciji zato što su na brodu,ili imaju mnogo veće platu jer dolaze sa zapada)vodio sam kuhinje ozbiljnih restorana u Bg-u i jadranskoj obali.Moje ponašanje na brodu možda se može objasniti tim što sam bio ljut na sebe što sam uopšte došao na brod za te pare,a sve zbog kocke,da malo pobegnem od svega.
    Milice,imam nekoliko pitanja,ako imaš vremena...prvo,zašto su uhapsili tvog kolegu na brodu(pretpostavljam da je prebio nekoga fino,ili je u pitanju droga)?Mi smo na kruzeru imali na korišćenje bazen,djakuzi,teretanu kruv bar i svako veče smo igrali fudbal i košarku.Da li išta od toga ima na rečnom brodu,makar teretana?Da li sam pereš uniformu?Imaš li neki savet za mene s' obzirom da prvi put idem na rečni i da mi je prag tolerancije dosta nizak?Izvini,malo sam te izbombardovao pitanjima

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Prvo da ti se zahvalim na ovako opsirnom komentaru :D ODLICNO! Jesi razmisljao da i sam pises postove o ovome? :D Mozemo se dogovoriti ako si voljam da gostujes na mom blogu sa svojim prekookeanskim iskustvom. Razmisli o tome.
      Posle zahvaljivanja i predlaganja da ti se izvinim sto ti tek sad odgovaram, nadam se da nije kasno :/
      Kolegu ne znam zasto su uhapsili, ali znam da su ga i ranije trazili i da je i ranije imao problema i samo jednom su usli na brod i kad su ukucali njegove podatke iskocilo je CRVENO, lisice na ruke i onako u uniformi ga izveli. Od toga svega imas samo crew mess u kojem nema skoro nista. teretana zavisi od broda do broda, kod mene na brodu je bilo, ali znam da ima brodova na kojima nema toga. Ustvari ti na recnom nemas vremena za te aktivnosti jer radis bukvalno SVE! A i kad ljudi imaju slobodno svi izlaze napolju (naravno ako je brod dokiran). Sto se praga tolerancije tice, ne znam sta bih ti rekla, ne nadaj se previse jer takvi na recnom ne opstaju dugo... Ali ako si ok zadrzace te... Ok je da se boris za svoje mesto, ali ima i onih koji brze odu nego sto su dosli... Kod mene na brodu prali su nam uniforme, a npr kod moje sestre na brodu (najbolja kompanija) sami sebi peru uniforme. Znaci zavisi ti od kompanije.
      Nikakav problem, zao mi ej samo sto ti nisam ranije odgovorila :/
      Inace dobro si me nasmejao svojim iskustvom :D

      Избриши
  16. Cao milice ja i moja devojka smo se prijavili da idemo na brod,prijavili smo se kao mseri.Danas smo imali intervju u Beogradu.Interesuje me da li mozes da mi kazes kakav je polozaj masera na brodu,receno mi je da cemo u slobodno vreme cistiti kabine....i ako mozes molim te da mi pojasnis to oko kiparskih ugovora.Hvala unapred na odgovoru.Vladan. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Cao Vladane, sto se masera na brodu tice, ne mogu ti reci nista, jer ih kod mene na brodu nije bilo. :/ Znas li ishod intervjua?

      Избриши
  17. Pozdrav milice...
    Lepo si ti ovo sve srocila...;) I ha kao jedan od gostiju tvog bloga imam odradjen jedan ugovor na Princess-u kao buffet steward.. kontam se prebaciti na recne u restoran, nisam video da li si navela negde kolika je mesecna zarada? Ipak je to Ono sto nas najvise zanima... poz ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pozdrav i tebi :) Hvala :) A sto se plata tice zavisi od same kompanije i od radnih mesta... Za konobare u restoranu tada kad sam ja radila, varirale su plate od 600e do 1200e i zavisi od tipsa, koji se rasporedjuje opet u zavisnosti od broda do broda :) Nadam se da sam ti bar malo pomogla...

      Избриши
  18. Bolje vodi i blog o kozmetici bolje ces proci nego da rmbas na brodovima

    ОдговориИзбриши
  19. Citam, citam i razmisljam...kao da sam ja pisao. Sve me "flesbekovi" lupaju...samo sto je u mom slucaju bio okeanski brod u pitanju i 5 ugovora... :D
    Odlicni tekstovi! Svaka cast na strpljenju i zelji da se podeli iskustvo sa zainteresovanima...medju kojima sam i ja...mada sad nisam siguran vise... :D

    ОдговориИзбриши