Rumenila - Deborah HI TECH vs Bourjois

Drage moje danas pisem o rumenilima Deborah i Bourjois.

*Svaku sliku mozete da uvelicate klikom na sliku pa na lupu


Jos jedna italijanski proizvodjac ali ovog puta su to Deborah HI TECH rumenila. Dve nijanse koje ja trenutno koristim su 58 Paprika i 59 Mogano (a evo i linka ka sajtu gde mozete videti nijanse - koje veze nemaju sa tim nijansama :D ). 

Levo 58 Paprika, desno 59 Mogano

Rumenila su kupljena u Jasminu po ceni od 720din (po komadu). Lepo, elegantno pakovanje, od kvalitetne plastike kombinovane iz crne boje i providne plastike. Poklopac je providan i rumenilo nema ogledalce. Sa zadnje strane se nalazi mala cetkica, potpuno beskorisna, ali simpaticno izgleda. Cudno da nigde ne pise koliko grama je pakovanje.

Veoma lako se nanosi na cetkicu i lepo se blendira na licu. Imaju malo simera u sebi sto ja licno kod rumenila volim. A evo i jedne slike za one koje interesuje sastav proizvoda.

Kliknite na sliku i uvecajte za bolji prikaz

Ova tamnija nijansa (59 Mogano), je bas tamna i stavljam je po malo jer se jako lako pretera.
Moj licni dozivljaj je da je rumenilo ok, ali bih sledeci put kupila nesto drugo da probam.


Francuska Bourjois rumenila nijanse 16 Love-stuck Rose i 33 Golden Lilac su kupljena u Sephori po ceni od 920din (cena na racunu ne znam da li je sa snizenjem od 10%, ali tu je negde). Male slatke elegantne kutijice, sa ogledalcem unutra i (opet beskorisnom) okruglom cetkicom napravljene su od kvalitetne plastike za 2,5g proizvoda. Mali magnet koji drzi kutijicu zatvorenom izgleda skroz simpaticno i neobicno. Boja svake kutijice je drugacija i ona je zapravo kao nijansa rumenila. Sledece sto me odusevilo kad sam ih otvorila i sto me i dalje svaki put iznenadi i ponovo odusevi je predivan miris ovih rumenila. Cini mi se da bih ih mogla stavlajti na vrat samo da mirisem tako  :D

Dobra strana ovih rumenila je sto su BEZ PARABENA.
Naravno necu vam ostati duzna sastav i ovih rumenila koji se nalazi na poledjini kutijice ispod gornjeg sloja nalepnice.

I naravno klik na sliku pa na lupu za veci prikaz

Losa strana ovih rumenila je sto mi treba celicna cetka ili smirgla da nanesem proizvod na cetkicu, ok sporo se trosi, ali ja i hocu da ga trosim  :D  Treba mi vise vremena i da ih nanesem. Na licu lepo izgledaju, diskretno, nista napadno i rumenila su dosta svetla. Koliko god proizvoda da nanesem necu dobiti tamnije. Kao i Deborah i ova rumenila imaju stras (zlatkast).

A evo i kako izgledaju

Prirodno svetlo bez blica

Blic

Razlika u velicini kutijica je primetna, ali ne mora da znaci da je tolika razlika i u gramazi.

DEBORAH - Levo 58 Paprika, desno 59 Mogano (rumenilo u dva sloja)

BOURJOIS - Levo 16 Love-stuck Rose, desno 33 Golden Lilac (rumenilo u dva sloja)

Jedan sloj rumenila (bez blica) - redosled sa leva na desno 16 Love-stuck Rose, 33 Golden Lilac,
58 Paprika, 59 Mogano

Dva sloja rumenila (bez blica) - isti redosled

Jedan sloj rumenila (sa blicem) - isti redosled

Dva sloja rumenila (sa blicem) - isti redosled

Da li ste vi imale iskustvo sa ovim rumenilima i kakvi su vasi utisci? Znate li za neko bolje?



Hvala sto citas  :)

Čitaj dalje

Rad na brodu (rečnom) 3.deo - HRANA i život na brodu

Kada sam počela da pišem na ovu temu, nisam ni sanjala da će ljudima toliko biti interesantno da čitaju. Meni nije teško da pišem, a vi volite da čitate  :)   pa da nastavimo...

Počeću od tog dela "HRANA" na brodu. 
Pošto smo na brodu svi bili uključeni u "LOADING party" (u prethodnom postu sam objasnila šta je to) svi smo imali prilike i da vidimo šta to nama pristiže na brod od hrane. Na (otprilike) dve nedelje je stizalo ono što može u zamrzivač, sve što je u tetrapaku, pahuljice, med, eurokrem..., a svakih nedelju dana je stizao kamion sa svežim voćem i povrćem. Voća i povrća u izobilju (ali samo na loadingu i za goste, za nas šipak). Šta može da vam padne na pamet, to je ušlo u kuhinju: šampinjoni, zelena salata, kupus, brokoli, karfiol, luk (beli, crni, praziluk), patlidžan, krastavci... višnje, trešnje, lubenice, dinje, banane, ananas, neko voće za koje ja nikad ni čula nisam... :D i naravno jabuke koje jedine nisu bile (bukvalno) zabranjeno voće (za nas zaposlene). 

Na brodu ima sve što vam može pasti na pamet, ali naravno, kao što rekoh ZA GOSTE. Za nas (zaposlene na brodu) je od početka sezone, u crew mess-u postojalo 4 vrste sira i 4 vrste salame. Ok, na početku je bilo i pahuljica i ne mogu da se požalim bilo je i mleka. E sad. Ja kao zaposlena u restoranu, nisam često imala prilike da jedem u crew mess-u ali kad god sam otvorila taj frižider u njemu je bilo to gore nabrojano.

Dosta pravila na brodu se menja u toku sezone. Što se hrane na brodu tiče, tu je šef kuhinje Bog i batina. Kako on kaže i šta ti spremi, tako je i ti možeš da se žališ (ali se naravno ništa neće promeniti) ili da odeš napolje i kupiš sebi nešto.
Inače na brodu postoje 3 redovna obroka za zaposlene (koji po meni nisu bili loši). Doručak, ručak i večera. Zavisi opet ko šta kod kuće jede. Pošto ni kod kuće nisam jela kavijar, nije mi smetalo što ga tamo ne dobijamo. 
Za "nas iz restorana" hrane je bilo uvek (to je prednost konobarisanja) i ja stvarno ne mogu da se požalim i količinski i raznovrsno. Naravno da je bilo onih koji su se žalili cele sezone, a samo tovare u guzicu k'o u kontejner, ne pitaju ni šta je. Žale se, a kod kuće jedu 'leba i masti (i to ako ima). Jedino što je meni nedostajalo su PALAČINKE! Kod kuće se desi da prodje i dva meseca da ih ne jedem, ali kad dodje taj trenutak, crći ili pojesti! Pa tako, svaki put kada se desilo da imam vremena da izadjem napolje, a ja pravac pa na palačinke. Hrana na brodu se dosta razlikuje od onoga što mi jedemo ovde, ali sve je to normalno. Šef nam je bio nemac, a šta nemci znaju sta je sarma ili pasulj. E kad sam kod sarme, da ne zaboravim...

Kod mene na brodu pravilo je bilo, kad se putuje kroz neku državu da se tog dana kuva i sprema ono sto je karakteristično za tu zemlju. Pa tako dodjosmo i do Srbije. Pita me kuvar šta se kod nas u Srbiji jede i šta je karakteristično, a ja se mislim da li da mu kazem da okrene prase na ražnju tu na SUN DECK-u ili da založi vatru pa raspali pasulj u kotliću... Pa pita je l' volim sarmu, a ja reko' "Odrekla bih se jedne svoje plate samo da je pojedem za ručak. "

A kad neko spomene sarmu, ja odma' pomislim na onu maminu sarmu, koje nema nigde, futoški kupus ne moraš ni da žvaćeš, a svaka sarma ko pesnica. I čekam ti ja tu večeru samo da ukradem bar jednu sarmu, uštekam je negde i sačekam da završim sa poslom i sa slašću je pojedem. Skovan plan, a večera nikad da dodje.

Došlo veče i naravno večera. Pozvao nas šef na "meni-sastanak" da nam objasni šta večeras ima na meniju, jer ako gosti pitaju, moramo da znamo. Iznese tri tanjira pred nas, a ja sve gledam gde je sarma, nema sarme. Pomislim, ajde treba tek da je iznese ili da nije možda promenio meni u poslednjem momentu (pošto se i to dešavalo). Konačno pokaza on na tanjir sa "sarmama" koje su bile neke čudne boje (kao da ih je u lokvanj zavijao), a i veličina mi je bila čudna. Više je ličilo na ćevape. Mislim se "E MOJ ŠEFE, AKO VI TAKO JEDETE U NEMACKOJ ODAKLE TI TOLIKI STOMAK (KAD TI OVO NAZIVAŠ SARMOM)..."
Razočarana još jednom u brodski život, prestala sam da se nadam bilo čemu normalnom.

Još nešto što je meni bilo jako čudno je ambalaža tih proizvoda. Jaja u tetrapaku?!!! Kod nas u Srbiji jaja su obično u ljusci, možes da ih prebrojiš, čak i na oko da ih ispečeš. Imali su oni i ova na komad, ali samo za "jaja na oko" ili "kuvana". A kad sam kod kuvanih jaja, ni to nisu kuvana jaja, nego ne znam ni ja šta im rade, ubace ih kao u neku mikrotalasnu i tako ih "kuvaju". Jedino sigurno na brodu je bilo jesti pirinač i pahuljice  :D 

Bilo je tu i lepih momenata. Imala sam jednog kolegu koji je radio u kuhinji, a njegova žena je sredjivala plate i sve papire tu na brodu. Jako su bili slatki i dobri. Jednom prilikom (za moj rodjendan), uzeo je jedan kolač iz kuhinje, stavio prskalicu upalio i kad sam ušla u kuhinju počeo je da mi peva rodjendansku pesmicu  :)  Takodje mi je uvek ostavljao pun tanjir salate gore na policu gde je bio njegov radni deo, iza nekih šerpi gde nije bilo na vidnom mestu.

Ovo iza mene je šef kuhinje (onaj sto me pitao za sarmu)

Prvih mesec i po dana smo bili na relaciji Holandija - Belgija. Za to vreme smo se uhodali sa poslom i obavezama na brodu, pa sam poslenja dva puta odlučila da izadjem napolje (ma koliko umorna bila), jer sam znala da se više neću vraćati u te gradove i htela sam da vidim što više. Jednom prilikom dok sam šetala videla sam pivo sa ukusom čokolade i pivo sa ukusom kokosa. Jaaaaao, kao malo dete sam se obradovala i odlučila da probam to. Uzela sam po jednu flašu. Iako sam se vraćala na brod, jer je moje radno vreme uskoro počinjalo, odlučila sam da popijem pivo sa ukusom kokosa misleći "Šta će mi biti od jednog piva, to je kao sok."
Vratila sam se na brod i počela da se spremam za restoran. Osetila sam da se stomak buni, ali reko "Ok nije mi prijalo, smiriće se."
U jednom momentu sam javila nadredjenom da ne mogu da ustanem sa WC šolje i da ću kasniti na posao  :D   Neće mi više pasti na pamet da probam sve i svašta (bar ne pre radnog vremena).

Cuveno "pivo protiv zatvora"

Na brod sam otišla sa 58kg savršeno zgodna (nikad mršavija). Uniforma kao salivena (još sam morala da dotežem, bilo i prostora). Posle izvesnog vremena vidim ja uniforma se smanjuje, smanjuje, smanjuje, smanjuje...sve do jednom. Kada sam od hauskipinga tražila makaze, konac i iglu (da pomerim dugme na pantalonama) sam shvatila šta se desilo. UNIFORMA MI SE SKUPILA OD PRANJA!  :D  Eeeee da je tako bilo!!!!  :(   Otišla sam u fitnes (na brodu smo imali malu prostoriju u kojoj je bilo nekoliko sprava za vežbanje) i stala na vagu. Imala sam šta i da vidim!  68kg!!! Majko mila. Mislila sam da sanjam. Koža mi se ojela (u predelu pazuha ali nazad prema ledjima) od malih košulja, butine počele da se češu, a pantalone od divne, najfinije sintetike...

E sad... Kako je moguće da sam se ja toliko ugojila, a moja sestra koja je isto otišla na brod (ali u drugu kompaniju) smršala za dva broja uniforme?  Šta, oni više rade od nas?!

Kada su me prebacili iz Veronikine kabine (znate moju divnu cimerku Veroniku iz prethodnog posta), ja sam dobila Rosicu (bugarku) koja je uvek imala gomilu mars, tviks, snikers i ostalih čokoladica na stolu. 
Ja dodjem sa posla umorna ko ker, besna jer radim sa debilima, vec pomalo i tužna jer ne vidjam momka, udjem u kabinu, a Rosica kako je to obicno bivalo, jede jednu od čokoladica. Bila fina devojka i uvek me nudila. Ja, pošto to ne jedem ni kod kuce (sve je to preslatko za mene), prvih nekoliko puta odbijem. Kada sam već dolazila mnogo besnija, umornija i tužnija odala sam se poroku  :D  Uzela sam čokoladicu i naravno osećala se mnogo bolje. Pa sam počela da uzimam i kad me nije nudila i naravno svaki put bih joj prijavljivala. Naravno kad sam prvom prilikom izasla napolje kupila sam dve kese (jednu da joj vratim što sam pojela, a drugu za sebe, da se ne grebem više). Počela sam da kupujem i ja kese tih čokoladica. I tako je to počelo. Jela sam dve čokolade od po 100g dnevno.

A i ostalu hranu sam jela k'o da me neko vija. Samo bacala u stomak jer nikada nisam imala vremena da sednem i jedem k'o normalan čovek. To i ne mogu nazvati "jedenjem" više je ličilo na proždiranje hrane. Kao što rekoh već u jednom postu, SVE SVOJE NAVIKE STE OSTAVILI ISPRED BRODA PRE NEGO ŠTO STE SE UKRCALI. Inače ja kod kuće jedem jaaaaaako sporo i uvek poslednja završim. Ako nemam vremena da jedem polako, je neću ni da jedem. Na brodu sam bila srećna samo kad sam jela, pa sam stalno jela samo da bih bila srećna i eto kako mi se uniforma smanjila.

Čak su mi gosti ostavljali "bakšiš"

E sad još jedan detalj. Ja sam i ranije u životu imala period "male uniforme". Imala sam 75kg i moj tadašnji profesor fizičkog se čudio, čak me jednom prilikom i pitao kako je moguće da sam ko loptica, a da mogu sve da uradim  :D   Da bila sam bucka, ali NIKADA NISAM IMALA CELULIT (žene će znati o čemu pričam). Kada sam došla sa broda, nisam mogla da prepoznam svoje noge. Narandžina kora je izbijala ispod pantalona. UŽAS!

Od kako sam došla sa broda pomerila mi se jedna rupica na kaišu, ustvari sad mogu da zakopčam pantalone, ali celulit nikako da ode. Ali dobro, imam vremena još do leta :)

Ovu belu košljulju posle nisam mogla da obučem

Jedan od kolega (njega su uhapsili na brodu)

Ne znam koliko se vidi na slikama moje "zaokrugljivanje". Da sam znala da ću jednog dana pisati tekstove o ovome, slikala bih svaki detalj!

Nastaviće se...  ;)





Hvala što čitaš  :)

Čitaj dalje

PUPA senke za oci - LUMINYS SILK

Vec odavno planiram da napisem ovaj post, ali nikako da se "sloze kockice". Vise puta sam pokusavala da uslikam, ali sve nesto bezuspesno.


PUPA je jos jednom opravdala svoje ime kad je kvalitet u pitanju. Dve nijanse koje ja koristim su 401 i 200 (ostavljam link sajta za one koje interesuju koje su to nijanse). Uz moj svetao ten i svetle oci (naravno i uz ono sto nosim od garderobe) morala sam izabrati nesto sto bi moglo da prodje za svaki dan (ne smeta mi sto je sedef). Ove dve nijanse su mi delovale kao najbolji izbor. 

Senke su odlicno pigmentovane i fenomenalno se blendiraju. Meni i bez baze potraju skoro ceo dan (dok se npr mojoj sestri vec posle nekoliko sati "skupe" na kapcima - moram je ja nasminkati da vidim sta ona to ne radi kako treba :D ).
Proizvodjac kaze da se mogu koristiti kao suve i kao mokre (ja ih korisitm samo suve, mokre jos nisam probala).

Samo kod ove slike sam koristila blic

Ste se pakovanja tice, meni je simpaticno, ali zauzima mnogo mesta. 2,2 grama ove senke cete u BG-u platiti oko 1800din (ako se ne varam da je to cena). Znam da sam se sokirala kad sam videla u Jasimnu. 
Ja sam ove senke kupila u PUPA prodavnici u Bratislavi i platila oko 6-7e po komadu (na nekom snizenju), sto nikako nije 1800din. Sto se mene tice 6-7e (cak i 10e) vredi dati za ovu senku jer je skoro nemoguce potrositi je i meni traje vec pola godine, a izgleda mi kao da sam je tek otvorila (inace koristim ih svaki put kad se sminkam i u vecini slucajeva kad sminkam druge devojke). Za onog ko naleti na snizenje odlicno, ali 1800din ipak mislim da je previse.
Bicu slobodna da napravim sledece poredjenje.

Ako uporedimo ove senke sa dobro nam poznatim NAKED paletama (nasiroko hvaljenim) gde dobijamo 12 nijansi senki po 1,3g prema mojoj racunici to izgleda ovako:

NAKED         12 (senki) x 1,3g =  15,6g          (ova paleta kosta oko)  = 50e
PUPA        npr 7 (senki) x 2,2 = 15,4g             (snizena cena)  7 (senki) x 7e = 49e       
                                                                         (beogradska cena) 7 x 1800 = 12 600 din

Dolazimo do zakljucka da za istu cenu dobijemo istu gramazu, ali ne dobijemo isti broj nijansi senki. Inace NAKED je paleta, a ovde imamo svaku senku posebno sto moze biti i prednost i mana. Prednost mono senki je sto ako vam treba neka senka za kraci put, necete nositi celu paletu, nego dve (tri) mono senke, a mana je ako se bavite profi sminkanjem bice vam gnjavaza da nosite 7ovako glomaznih senki uvek sa sobom i imacete protracen prostor.

Svakao ni jedne ni druge senke ne mogu da se nabave u Srbiji (pupa po razumnoj ceni, osim da se poruce online ili da vam neko donese). Sto se kvaliteta tice (koliko sam ja imala prilike da radim sa NAKED paletom), tu su. E sad, samo je stvar onoga sta vama treba i koliko cete sta koristiti. Vise (manjih) razlicitih senki ili neke dve koje koristitite najcesce. 

Sto se mene tice kupila bih ih ponovo (bar ovu svetliju - 200) jer je stvaaaarno jako cesto koristim (ispod obrve i u uglu oka) i predivna je. Koliko god senki da imam, uvek se mi ruka krece za ovom   :)


Da li ste vi koristile neku od ovih senki i kakvo je vase iskustvo?



Hvala sto citas  :)

Čitaj dalje

Rad na brodu (recnom) 2.deo - Zivot na brodu

Za prethodni post (Rad na brodu (rečnom) - kako sam ja otišla) sam imala materijala, a tek za ovaj... :)
Sve što ću napisati u ovom postu se odnosilo isključivo na brod na kojem sam ja radila i ne znači da je tako i na drugim brodovima. Ovaj tekst je subjektivan i odnosi se isključivo na moje iskustvo.

Rastanak na aerodromu u Beogradu... Inače mrzim rastanke (bilo koje vrste) i čudno se osećam posle njih, naročito rastanak sa nekim koga voliš. Momak me je ispratio. Od kako sam prešla carinu, do Beča nisam prestala da plačem (ko zna sta su mislili putnici :D). Jako tesko mi je palo saznanje da se sa momkom neću videti sigurno 3 meseca, a možda i duže. Nisam bila u dilemi, jer imam potpuno poverenje, nego sam znala da će mi nedostajti.

Sledelo je celodnevno putovanje. Avionska karta je bila od Beograda do Beča, pa na sledeći let Beč - Keln. U Kelnu nas je čekao autobus kojim smo putovali do Lobita.

Simpaticni kekisci u avionu  :)

Putovala sam sa ljudima koje prvi put vidim u životu (osim jednog čoveka, sa kojim sam se srela jos u Zagrebu na intervjuu i bolje upoznala u Lincu na obuci - taj mi je bio nadredjeni).  

Moj nadredjeni i ja za moju rodjendansku zurku  :)

Kasno uveče autobus je stigao u Lobith. Hotel menadžer nas je dočekao, pomogao nam oko prtljaga, podelio nam ključeve od kabina i ukratko objasnio gde se šta nalazi.
"Milice ovo je tvoj ključ od sobe, bićeš u sobi sa Veronikom, ona je madjarica i jaaaako fina devojka. Lepo ćete se slagati. Izvoli". 
Onako umorna, jos u soku pomislih: "Hm, ok za početak, ako je sve tako, biće to ok." Zahvalila sam se i otišla do kabine. 
U kabini me je čekao namešten krevet (gornji, pošto su bili na sprat, ali svakako bih i ja taj izabrala, ne znam zašto svi vole onaj drugi). "Fina neka cimerka." Upalila sam svetlo (verovatno je probudila) i pokušala da se provučem do kreveta. Veličina kabine me je prilično iznenadila, ali jedino o čemu sam u tom trenutku razmišljala bilo je "Da li je krevet udoban?"

Cele sezone imala sam problema sa veličinom kabine, jer je kabina bila toliko mala da kad se jedna sprema za posao ova druga mora da je na krevetu ili da izadje iz kabine kako bi ovoj što se sprema ostavila prostora. Užas. Jedina dobra stvar je bila što tako malu kabinu spremiš za 10min kompletno. Da ne pričam o kupatilu. Dve kabine dele jedno kupatilo. Što znači da smo nas dve imale još dva "cimera" koji da naglasim NIKADA nisu ribali kupatilo. Lepe reči, svadja, pretnje, žalbe (hotel menadžeru) i traženje novih cimera...sve je bilo uzaludno. Ostalo je da se pomirim sa tim da ću do kraja sezone ribati zato što je meni bitno da ne živim u svinjcu. Cimerka (najbolja cimerka koju sam imala Veselina iz Bugarske) i ja smo posle dobijale poruke i slatkiše od "WC cimera"...

Moje drage Milica i Veselina hvala za čistoću u kupatilu. Vaš dragi komšija.

Veronika je bila izuzetno pedantna devojka (koja nikada nije dobila čokoladu :D ), ali mene nikako nije volela. Posle nekoliko dana, bez ikakvog razloga prestala je da priča sa mnom. Bila je "stari" radnik i znala je već gde šta stoji na brodu. Kad god bih je nešto pitala, ona se svaki put pravila da me ne čuje, a ja onako uporna unesem joj se u lice i pitam sve dok mi ne odgovori. I kad mi odgovori, svaki put je odgovor bio propraćen kolutanjem očima (ispale joj dabogda). Nisam se ja bunila. Mislila sam "Možda je to i dobro, svakako ceo dan radim i kad dodjem u kabinu niti me šta pita niti ja nju" i tako sam imala potpuni mir.

Pošto smo obe bile iz restorana bilo je nezgodno spremati se (u onako maloj kabini i kupatilu) jer smo se u isto vreme budile i bio nam je isti raspored. Čak se jednom prilikom ona kao najodgovorniji radnik na brodu, koji uvek ustaje na vreme, spremila za posao, videla da sam se ja uspavala (verovatno je isla na prstima da me ne probudi) i otisla u restoran. Bar da me šutnula i da je rekla "Ustaj kravo, zakasnićeš!". 
Nekoliko trenutaka kasnije probudilo me zvono telefona i glas mog nadredjenog "Je l' dolaziš?". 

Prvih mesec dana mi je bilo najteže. Radila sam razne poslove ovde kod kuće (pijaca, kafići, trgovina...i još mnogi drugi honorarni poslovi) i radim od svoje 14. godine, navikla sam da radim, ali tamo sam prvih nedelju dana plakala svaki dan i stalno su mi se smenjivale misli "Što meni ovo treba?", "Ja ovo ne mogu!", "Ja ovo ne želim da trpim!", "Zašto da trpim ovo?" pa onda "Tu sam gde sam, to sam htela, sad ćutim i trpim!", "Puno sam uložila u sve to, svaki početak je težak." Na kraju su mi se misli konačno nagodile "Dobro, ostaću tu dok ne vratim uložen novac, a onda ću odlučiti šta ću."

Moj brod je bio predvidjen za 40-45 zaposlenih i oko 150 putnika. Znači manji brod. 
Pošto je to bio početak sezone, to je podrazumevalo unos svega mogućeg na brod (to se zove LOADING). Namirnice bukvalno SVE za kuhinju, so, brašno, šećer, mleko, voće, povrće, meso...hemija za čišćenje broda, posteljine, garderobe...papiri i sve potrebno za recepciju, piće, vina, sokovi, voda (sve za bar i restoran)... Inace kod nas na brodu je stalno bio neki PARTY (loading party, garbage party, general cleaning party). Jedino lepo je bilo b-day party kada je neko od zaposlenih imao rodjendan i organizovao u CREW MESS-u (prostorija u kojoj smo imali televizor i koja je bila predvidjena za druženje i okupljanje u slobodno vreme (ako ga imate)), ali čim čuješ PARTY tebe već muka spopadne od svih ostalih partijanja. 

GARBAGE party je podrazumevao izbacivanje smeća sa broda. Stanemo svi u liniju i dodajemo plave vreće pune smeća od ruke do ruke, sve do kontejnera (na nekim brodovima to samo mornari rade, kod nas na brodu to su SVI radili). 

Tup, tup tup "CREW ANNOUNCEMENT, CREW ANNOUNCEMENT!!! GARBAGE PARTY, GARBAGE PARTY, GARBAGE PARTY!!!" Glas hotel menadžera koji nas poziva sve da ostavimo sve poslove koje trenutno radimo i da dodjemo na prednji deo broda (gde je veliki kontejner u kojem se nalaze sve te divne mirišljave plave vreće)... Za mene je to bilo nebuloza, da mi (konobari iz restorana), ostavljamo posao (npr postavljanje stolova za ručak), idemo da nosimo smeće i u istim tim uniformama se vraćamo u restoran da završimo npr postavljanje stolova  O.o  Ali tamo te niko ništa ne pita i što manje razmišljaš, vidiš i komentarišeš, bolje za tebe. Bogami prošlo je dosta vremena dok sam ja to shvatila.

GENERAL CLEANING party je podrazumevao generalno čišćenje broda jednom nedeljno. Ture su uglavnom trajale po nedelju dana. Poslednji dan posle doručka, dok gosti čekaju da se iskrcaju mi polako počinjemo sa generalnim čišćenjem počevši od slanika, preko nogu od stolova i stolica, prozori... Svako svoj deo. Mi iz restorana imali samo zadatak da restoran zablista i da se sve postavi za sledeće goste, jer nije bilo pauze. Već se znalo šta se kada radi. Stari gosti se iskrcavaju (do nekih 10-11h), a novi stižu vec oko 16h, nakon čega imaju koktel u baru i stižu na večeru (u restoran). Najdraži mi je bio EMBARCATION DAY (dan kada se razmenjuju gosti), jer je restoran jedino tada imao "obrok" slobodan. Tada smo imali najviše vremena. Kada svi ostali padnu na nos, ja sam imala vremena i kosu da operem  :D

Sve vaše navike sa kojima ste godinama živeli, ostavili ste ispred broda tog dana kada ste se ukrcali. Ja nisam mogla da zamislim da legnem obučena. Kod kuće uredno se istuširam, operem zube, obučem pidžamu (ili majicu) i legnem. Na brodu, jednom prilikom mi je (druga) cimerka, sa kojom sam se lepo slagala ujutru rekla da se uplašila za mene i da je gledala da li dišem i jesam li živa, jer sam zaspala u uniformi i kako sam legla nisam se do jutra pomerila  :D  Inače mi se desilo jednom da sam uzela mobilni da navijem da mi zvoni i zaspala sam u sekundi tako sa telefonom u ruci (naravno nisam ga navila). Opet ujutru odvratno zvono telefona i već znam da ću biti kažnjena i da ću taj dan raditi TEA TIME.

TEA TIME je vreme kada neko iz restorana ide gore u bar i pomaže njima da služe kafu i čaj i to je uvek bilo od 16-16:30h. Sada bi neko rekako "U ala ti je to kazna!", a onaj ko je bio na brodu zna koliko ti svaki sekund slobodnog vremena znači i kada imas vremena da spavas ti moraš po kazni da radiš. Verujte to je stvarno bila kazna (koju sam ja zbog mog spavanja odradjivala češće nego bilo ko drugi iz restorana). Veronika je tvrdila da sam ja povlašćena i da me nadredjeni poštedjuje jer smo svoji (pričamo isti jezik).

Ja sam bila jedina iz Srbije na brodu, nadredjeni (taj koji me po Veronikinoj tvrdnji štedeo) je bio iz Hrvatske, nešto malo iz Madjarske, Bugarske i najveći procenat posade je bila Rumunija. 

Znaci ako se sve sabere da sam otišla bez momka, da sam bila jedina iz Srbije, da sam dobila Veroniku za cimerku, da mi je kabina bila toliko mala, da mi je plata bila duplo manja nego u nekoj drugoj kompaniji (bakšiš isto)...mogla sam da se vratim kući posle nedelju dana, ali ja sam bila zahvalna što sam uopšte i dobila ugovor i tešila sam se "Pa dobro, bolje s' magarca na konja!"

Ustvari u jednom momentu shvatiš da moras biti fleksibilan kao žvakaća guma i da je najbitnije stalno se tešiti i iz svake loše situacije izvući nešto dobro :D

Za mene je bilo bitno da imam samo jednu osobu na brodu sa kojom mogu u slobodno vreme (posle napornog dana) da se popnem na "krov" broda (sun deck), lepo se ispričam uz kafu, čaj, pivo, vino... 
Posada na brodu se smenjivala brze nego što možete i da zamislite. Stalno je neko odlazio i neko nov dolazio na to mesto. Bilo je ljudi koji su ostajali i po dva dana. 
Bio je jedan slovak koji nije znao ni engleski ni nemački. Mi mu kažemo "Zove te hotel menadžer u kancelariju", on uzme sundjer i krene da riba kuhinju... Kuhinja = Kancelarija, Hotel menadzer = Sundjer... Čudan neki rečnik... Nije mi bilo jasno kako takvi ljudi uopšte prodju intervju.
Uvek se neko našao tu za mene i uvek sam imala bar tu jednu osobu sa kojom sam mogla popiti to piće i ispričati se...
Moj ugovor se "završio" kada nisam imala ni tu jednu osobu.  (o tome u nekom od sledećih "brodskih" postova)

 

Moja najdraza cimerka Vesi  :)

Vreme na brodu se računa u minutima i svaki minut ti je kao kuća. Sat ti postane najbolji prijatelj jer se ne odvajaš i stalno gledaš u njega i računaš. Vreme ti prolazi brzinom svetlosti jer nemaš vremena da se dosadjuješ. Kad radiš, zauzet si pa ti proleti, kad odmaraš samo gledaš na sat i želiš da ta sekundara ide malo sporije, ali šta zna sekundara. Kada imaš "mnogo" slobodnog vremena (2-3h) ideš napolje (ako ima uslova za to) i opet ti vreme proleti  :)  I kad sad pogledam sa ove tačke, meni je ugovor na brodu "proleteo"  :)  

Kada sam se ukrcala na brod, uveli su me u restoran, kuhinju i pokazali moje radno mesto. Tada sam prvi put videla kao to funkcioniše u restoranima i ako čitate izmedju redova shvatićete da je to bio moj prvi susret sa ovim poslom. Ne treba ni da napominjem da nisam imala pojma ni kako se tanjiri drže u ruci. Radila sam ranije kao konobarica u baru, ali je ovo skroz druga priča. 
Ukratko objasnili su mi šta je moj posao i dodelili mi jednog konobara da me nauči. Imala sam tu sreću da dobijem iskusnog konobara (i dobrog čoveka) od kojeg sam imala šta da naučim. Lepo smo se slagali nedelju dana (koliko je on bio tu da me podučava) i kad su ga prebacili u bar bila sam ostavljena na milost i nemilost  :D

Moja velika pomoc  :)

Posle sedmodnevne "obuke" dodelili su mi jednog konobara (ja sam bila pomoćni). U restoranu je radilo nas šestoro (tri konobara i tri pomoćna). Svaki konobar je imao svoju "stanicu" (8 stolova, po 6 mesta za svakim stolom) i zadatke koji su pratili tu stanicu. Svake nedelje smo se rotirali. Znači svaki konobar je imao drugih 8 stolova i druge zadatke. Cele sezone nadredjeni je pokušavao da nadje ko sa kim može da radi i stalno smo se menjali. Takodje su se menjali i konobari na brodu (neki su odlazili, neki dolazili - doduše, najmanje u restoranu... kuhinja je bila prava železnička stanica :) ). U jednom momentu, posle neka tri meseca mog boravka tamo, zamolila sam nadredjenog da me stavi sa nekim drugim konobarom jer je ovaj idiot sa kojim radim, na šta je on rekao "Milice pa ja nemam više sa kim da te stavim, sa svima si radila i sa svima si se posvadjala."  :D  

U stvarnom životu ja se ne svadjam, jednostavno pronadjem ljude sa kojima mogu i sa njima se družim, a one sa kojima ne mogu...hvala lepo dovidjenja. Nemam ja vremena u životu da se svadjam sa nekim... ali kad si zatvoren na tako mali prostor sa nekim ljudima koje su ti "dodelili", pa sa tim ljudima radiš, provodiš vreme, živiš (primoran si), moraš da se svadjaš inace aždaje te progutaju, pa ili će oni mene ili ja njih.


Ovde stajem za sada. 
Post se odužio, a nisam rekla ni pola od onoga što imam tek da napišem  :D  Ja volim sve lepo detaljno   :D




Hvala sto čitaš  :)

Čitaj dalje