Rad na brodu (rečnom) 6.deo - Intervju za brod

Pošto me dosta vas pitalo kako je izgeldao intervju evo da napisem nešto o tome.

Sestra i ja smo kopale i pretraživale sve moguće forume i skupljale sve dostupne informacije, rešile smo da je konačno vreme da predamo CV (što je bilo pre dve godine  ovo doba).

Polovinom oktobra (vodim se prema datumima iz mail-ova) smo aplicirali (nas troje) preko sajta agencije iz CRO (koja više ne postoji). Odgovorili su nam na mail i tražili da im pošaljemo CV (na engleskom), preporuke i sertifikate (takodje na engleskom), skeniranu sliku veličine za pasoš i kopiju pasoša.
Nakon što smo poslali sve potrebne papire zakazali su nam prvi (SKYPE) intervju za neke dve nedelje.
Iako je intervju bio preko skajpa, ispoštovala sam dress code, jer nisam bila sigurna da li će biti i slike ili samo ton  :)  Volim da se što bolje pripremim  :)

 

Preuzeto sa interneta

Bila sam sama u sobi, kako bih se mogla što bolje skoncentrisati. Dosta slabo sam ga čula i razumela, pa sam morala uložiti nadljudski napor kako bih razumela šta me pita. 

Na intervjuu mi je na početku rekao kakva je situacija, sa kojim agencijama kompanija saradjuje i neke osnovne informacije, kao i to da se naporno radi. Nakon toga je usledila provera jezika (onih koje ste naveli u CV-ju - u mom slučaju engleski, nemački).

Uglavnom je on pričao, ja sam se samo nege ubacila i odgovorila na konkretno pitanje. Moram da napomenem da mi je na sva tri jezika ponovio da se JAAAAKO NAPORNO radi i po ceo dan. Ja sam bila uporna i objasnila mu da sam svesna toga i da sam i ovde radila po ceo dan.
Nakon prvog intervjua rekao je da će mi poslati poziv za sledeći intervju u Beogradu za 3 nedelje. 

Drugi intervju u BG. Potrebno je bilo poneti odštampano sva dokumenta (koja sam već slala u mailu) sa sobom. Moram opet da napišem da je veoma važan dress code, jer je bilo i onih palih s' Marsa... "DRESS CODE? ŠTA JE TO DRESS CODE?  O.o  JA SAM SAMO DOŠLA NA INTERVJU..."

 

 Za one koji nisu sigurni šta je to dress code i zašto je važno ispoštovati taj deo, neka procunjaju malo po internetu, za ovaka intervju dobro će im doći.

 

Svi smo cekali u holu hotela da stignu. Bilo je mnogo kandidata pa su bili podeljeni u dva dana. Kada su stigli iz agencije, svi smo ušli u jednu prostoriju gde nam je vlasnik agencije, pustio kratku prezentaciju njihove agencije i kompanija sa kojima saradjuju (u ovom slučaju je bilo 4 kompanije). Usledila su kratka pitanja u vezi sa prethodno iznetim činjenicama i nakon toga, svi smo izašli napolje i čekali da dodjemo na red (i po nekoliko sati).

Kada je konačno došao moj red terma je učinila svoje. Ušla sam unutra (naravno nasmejana). Osmeh na njenom licu me je malo opustio jer je to za mene značila pozitivna reakcija na prvi pogled. Pomislila sam "Ok, sad treba da zablistaš!"

Još na prvom intervjuu ljubazni gospodin iz agencije je predložio da me pošalju u kompaniju koja je na nemačkom govornom području, jer ga znam dovoljno, a manja je konkurencija nego za englesko govorno područje, pa je samim tim i veća verovatnoća da dobijem ugovor.
Pošto smo se tako dogovorili, uzela sam par dodatnih časova u školi nemačkog jezika Daf Perfekt (koju sam inače pohadjala i koju vam toplo preporučujem jer sam prezadovoljna načinom rada i kvalitetom usluge koju pružaju), kako bih se što bolje pripremila za intervju.

Da se vratim priči ...
Pomislila sam "Ok, sad treba da zablistaš!". Malo smo se raspričale o nekim neobaveznim temama, verovatno da bi malo opustila napetu atmosferu i meni olakšala intervju.
Nakon toga prvo pitanje na engleskom jeziku (preživeh Ice Bucket Challenge). "Ali ja sam spremala intervju na nemačkom", pomislih i brzinom svetlosti pokušah da se prebacim i nadjem način da spasim situaciju. 

Ok malo smo pričale na engleskom. Posle sam prešla kod gospodina, jer on tečno priča nemački, pa da vidi kako stoje stvari.

Ok. Završio se i taj intervju i rekli su da će me o ishodu obavestiti putem e-mail-a.
Mailom su me obavestili da sam prošla intervju i da će mi poslati pozivnicu za sledeći intervju (sa nekim iz kompanije) u Zagrebu krajem januara.

Stigla pozivnica i za taj interju. Ajde Jovo nanovo."Sredi" jezike, dress code i saberi se!

Pošto su sestra i njen momak ranije išli na intervju u Zagreb jer su bili predloženi za drugu kompaniju (od strane agencije), ispitali su teren, pa sam ja išla sa nekim "predznanjem". Bukirala sam prenoćište blizu hotela i otišla dan ranije. 
Ljudi iz agencije su mi poslali listu ljudi koji treba da dodju na intervju, ako hoću da ih kontaktiram pa da zajedno dodjemo. Čula sam se sa nekoliko njih, ali sam se sa jednom devojkom dogovorila da idemo zajedno.

Stigli smo u smeštaj, procunjale, večerale, okupale i svaka sa svojim mislima zaspala.

Devet sati ujutru, svi smo u hotelu i nestrpljivo čekamo da krene fešta. Od agenata smo dobili neke papire koje je trebalo da damo ljudima iz kompanije kada udjemo unutra na razgovor.

Kao i u BG, i ovde smo svi ušli u jednu prostoriju gde su nam se predstavili i poželelei dobrodošlicu i sreću na intervjuu.
Jedan po jedan ulazili smo unutra.

Da se vratim na one papire što smo dobili od agenata. Sa zadnje strane papira, bilo je nešto nalik testu. Tog momenta sam shvatila da su njima bitnije neke druge stvari od mog radnog iskustva. Način na koji ulaziš u prostoriju, držanje tela, ton kojim govoriš, način na koji gledaš, gde držiš ruke.... Sve su to gledali.

Žena sa kojom sam pričala (na engleskom) bila je veoma ljubazna. Pitala me zašto zelim da idem na brod, da li znam da se naporno radi, na nemačkom me pitala da opešem svoj jedan radni dan (u nekom od kafića gde sam radila).... Posle toga smo pričale malo o brodovima kuda plove i pozicijama na brodu. Tada mi je predlozila da umesto za hauskiping, ona promeni prijavu za pomoćnog konobara u restoranu. Rekla sam da uradi kako misli da je najbolje.
Prijatna neka ženica bila.  :)

Stigao je mail sa rezultatima, ali ne ishod kakav sam ja očekivala. Prošla sam intervju, ali nisam dobila ugovor!

Evo da objasnim o čemu se radi. Postoje "dva kruga". Prvi je gde oni biraju radnike i organizuju ih (ko će ići na koji brod i na koju poziciju). Drugi krug je popunjavanje praznih mesta (oni ljudi koji im pošalju da da su odustali). 
Mi iz Srbije ako ne prodjemo u prvom krugu i odmah ne dobijemo ugovor, ne zovu nas za drugi krug, jer im je lakše da popune mesta sa kandidatima iz EU. NJIMA NE TREBA RADNA VIZA (na koju se kod nas čeka oko nedelju dana, neko je i ne dobije).

Nisam bila baš najsrećnija. Rasplakala sam se kao kiša, jer sam stvarno želela da odem... 

Posle dve-tri nedelje, zvoni mi telefon... Čovek iz agencije pita da li još uvek želim taj posao!

Eto kako sam ja prošla intervju i dobila ugovor. 

Nisam sigurna da li je meni agencija pomogla ili odmogla, jer su me agenti poslali samo na taj jedan intervju (sa kompanijom), nisu mi ni dali šansu da odem na neki drugi (koji bi možda prošla i radila pod boljim uslovima). Vi možete ići na sve intervjue, ako želite i ako vas pozovu iz kompanije kad aplicirate. Agencija je mač sa dve oštrice. 

Bilo kako bilo presrećna sam što sam otišla, jer kad jednom odete posle sve ide lakše  ;)



Nadam se da će vam moje iskustvo bar malo biti od pomoći!

Hvala što čitaš  :)

Čitaj dalje

Rad na brodu (rečnom) 5.deo - Zašto sam dala otkaz

Posle postova

Rad na brodu (rečnom) 1.deo - Kako sam ja otišla na brod

Rad na brodu (rečnom) 2.deo - Život na brodu

Rad na brodu (rečnom) 3.deo - HRANA i život na brodu

Rad na brodu (rečnom) 4.deo - Slobodno vreme

na red stiže dugo očekivani post  "Zašto sam dala otkaz".

U jednom od prethodnih postova, u kojima sam nesebično delila informacije i iskustva, spomenula sam da sam dala otkaz pa evo i nešto više o tome.


Kao nova na brodu, jedva da sam znala koja su moja prava i šta sve mogu ili ne mogu.
Bila sam od onih radnika koji ne kukaju za sitnice (samo za krupne stvari) i ako mi nešto kažu da uradim, ja to shvatim kao moj posao i jednostavno uradim, dok je bilo i onih koji krenu sa pitanjima "A što baš jaaaaaa?", "A je l' može to sutra, je l' mora sada?", "A što ne neko drugi?"...

Posle dve nedelje sam shvatila da neću izdržati do kraja sezone u restoranu i pitala hotmena da li postoji šansa da me prebaci u bar ako ja budem ispunjavala sve uslove (da znam posao i jezik). Tada mi je objasnio da on želi mene da prebaci u bar, samo da treba da se ukaže prilika i da se opustim još malo sa ljudima i sa poslom jer sam tu tek dve nedelje i treba ipak malo vremena da to sve dodje na svoje.
Kako se na brodu ljudi stalno menjaju, tako se otvaraju i nove mogućnosti za nas koji smo tu već duže.
Moguće je biti prebačen u skroz drugi departman, a ne samo biti unapredjen na bolju poziciju u svom departmanu.

Prvi put kada se ukazala šansa da me prebaci u bar, hotmen me je pozvao na razgovor i uz izvinjenje mi objasnio da su mi našli zamenu, ali da će me, čim se sledeća prilika ukaže, prebaciti.

Kako je vreme prolazilo, tako sam ja bivala sve opuštenija sa poslom i sa ljudima.
Kada se ukazala sledeća prilika, opet sam bila pozvana u kancelariju kako bih po drugi put čula istu priču. Našli su mi zamenu, ali evo sledeća prilika kad bude, idem 100%. 

U medjuvremenu, naučila sam posao u restoranu i osećala se bolje nego na početku sezone. U početku me je sve mučilo (nisam znala posao, trebalo mi je vremena da se opustim sa stranim jezikom, novi ljudi, nova cimerka :D), ali kako je vreme prolazilo, jedna po jedna stvari su dolazile na svoje mesto.

Kada sam već spomenula jezik, evo par stvari u vezi sa tim, jer me je mnogo ljudi pitalo kakvo znanje jezika je dovoljno...

Najbolje ćete otkriti kakvo vam je znanje jezika ako pokušate da se stavite u moju poziciju i da se žalite nadredjenom, ili da se posvadjate sa kolegom i isterate svoje. Na brodu postoji neki brodski rečnik poznat samo zaposlenima i sve što ne znaju kako se kaže to je ČINGILINGI (pokažu prstom na to što im treba i kažu dodaj mi onaj čingilingi), BABALU (babalu je svako ko vas nervira, neko za koga mislite da je gluplji, nesposobniji od vas, neko za koga se pitate kako je uopšte dospeo na brod), BANANA (banana je opomena pred kaznu)... Na brodu nekako svi znaju engleski, ali ga pričaju na neki čudan način. Znači bitno vam je da razumete i da znate toliko da prodjete intervju (u nekom od sledećih postova napisaću kako izgleda intervju), a kada bude trebalo da se posvadjate, da vidite kako ćete lako naučiti jezik (kao što je to bilo u mom slučaju).

Da se vratim na temu...
Posle tri meseca mog boravka na brodu u jednoj od "smena" zaposlenih, u restoran je došla devojka koja je bila mnogo sitnija (niža i mršavija) od mene.
Te nedelje moj zadatak je bio donošenje vode i pića u restoran (u jednom od prethodih postova sam pisala o podeli poslova u restoranu).
Često se dešavalo da iz bara dodju momci, uzmu gajbu vode ili bilo šta od pića jer im treba u tom momentu i ne donesu posle, pa meni kad zatreba nema i onda u sred one gužve trčim na drugi kraj broda da donesem šta fali.
Jednom sam besna rekla da bi bilo lepo kada bi momci iz bara nekada digli guzicu i pomogli nama iz restorana da donesemo piće, a ne k'o puvanjci svaki put samo da uzmu i da se prave ludi. Na to sam dobila odgovor: "Pa šta hoceš i ti imaš procenat od toga što oni prodaju..."  O.o 

 
Moj nadredjeni nije bio loš, ali nije znao da organizuje ni nas ni posao. Takodje nije bio autoritet, što je nama dosta otežavalo stvari. Npr na nekim borodovima se zna da samo muškarci nose gajbe i kraj priče i to odredjuje nadredjeni šta je čiji posao.

Svaki put kada bi trebalo da donesem piće u restoran svi su se pravili ludi i morala sam više puta ponavljati nadredjenom da im kaže da mi pomognu jer ne mogu da nastavim sa svojim poslom, umesto da on naredi i da se to podrazumeva...

Jednom prilikom sam besna i umorna od posla nadredjenom rekla "Jedva čekam da vidim nju (tu novu devojku, koja ni jezik nije znala k'o svet) na mojoj poziciji kako nosi gajbe!"

Razgovor se nastavio:

ON: "Jesi ti luda, pa naravno da ona neće nositi gajbe, vidi kolika je sitna!"
JA: "A ja mogu da vučem gajbe?!!!"
ON: "Pa vidi kolika si, ti možeš da povučeš!"
JA: "Ja planiram porodicu jednog dana i ne planiram da ostavim svoje zdravlje tu!"
ON: "O tome si trebala misliti pre nego što si došla ovde!"
JA: "Do sada, što sam nosila gajbe, nosila sam! Ja sam sa gajbama završila do kraja sezone!"
ON: "Ne možeš tako!!!"
JA: "Nego šta nego mogu! Ako smo svi jednaki, onda nema razlike! Ako ona ne može da povuče zašto su je poslali ovamo! Organizuj ljude, ne interesuje me!"
ON: "Sačekaćemo da se hotmen vrati sa godišnjeg pa ćemo videti šta on kaže!"
JA: "Ne treba meni nikakav hotmen, ako ti nisam dobar radnik pošalji me kući ovog momenta! Daj mi papir, potpisaću otkaz!"

Kada smo završili sa poslom samo su gajbe ostale na sred restorana. Nadredjeni me pitao zašto nisam sklonila i hoću li to uraditi. Ponovila sam da sam završila sa gajbama.
Svi konobari u restoranu su bili besni i nisu hteli da pričaju sa mnom (jer sada na njih pada taj posao). Tako sam se baš potresla...

A da! Svaki put kada sam nosila gajbe kroz brod, ostale kolege na brodu su su komentarisale "Mili pa što ti nosiš gajbe, to nije ženski posao!". Svi su to znali osim mog nadredjenog.

Da me ne shvatite pogrešno, prva tri meseca sam se raspala od posla i radila sam sve što mi je rečeno da je moj posao. Trebalo je vreme da me upoznaju i shvate da mi nije teško da radim. Hotmen me je u početku proveravao, otvarao svaki element, povlačio prstom da vidi jel ima prašine na mestima za koja nisam ni znala da postoje (kanalići u zidu). Kada je video da radim posao kako treba, često je govorio nadredjenom "Neka Milica to uradi.", jer je znao da će posao biti uradjen i da ne mora da proverava.
Znala sam koliko vredim i gde sam u odnosu na druge konobare i mogla sam tako da se postavim i posvadjam sa nadredjenim. Moj zahtev je bio razuman. Ja sam rekla da mi daju neki drugi posao, radiću, ali samo gajbe neću nositi.

Dva dana posle razgovora u restoranu, moj nadredjeni je otišao na godišnji, a hotmen se vratio. Ništa se nije promenilo od one večeri, niti me je neko nešto pitao. Posle 10 dana došao je red i na moj godišnji. Zamolila sam hotmena da me primi u kancelariju, htela sam da razgovaramo.

Ušla sam i lepo, konkretno i smireno rekla da sam razmišljala i da ako se ukaže prilika da me unapredi u konobara u restoranu da to i uradi, da ne čeka bar više, jer ovako u restoranu situacija postaje sve gora i ne znam koliko ću moći još da izdržim. Rekla sam da mi nije problem život na brodu, ali da ne mogu više biti pomoćni konobar, a od bara koliko vidim neće biti ništa (kada sam bila mala, moji su mu stalno pričali priče, pa eto igrom slučaja znam i za onu o pastiru i vuku, kada je čuvao ovce pa vikao "Vuk, vuk!!!").

Evo da vam objasnim zašto nisam mogla više biti pomoćni konobar. 
U restoranu (kako sam već objasnila) kod nas na brodu bilo je 3 konobara i 3 pomoćna konobara. Konobari su bili uvek više u kontaktu sa gostima i njihov posao je bio da uzmu porudžbinu, da posluže jelo, da provere da li nešto treba, da rasklone sto i da uzmu bakšiš  :)
Pomoćni konobar ide u kuhinju sa papirićem koji mu je dao konobar i čeka u kuhinji da mu spakuju hranu na tacnu (na koju stane 12 tanjira - svaki tanjir prazan je 900g + hrana na njemu, a sama tacna je toliko teska da moram da se poslužim i drugom rukom kako bih je dohvatila sa police i još plastični poklopci koji su isto teski toliko da ih nosim u dve ruke kada ih vraćam same u kuhinju). Ako saberemo sve što je moglo stati na tu tacnu, tacna je bila teška sigurno 15kg, što je pomoćni konobar morao iznositi sam. 

Sporedni poslovi (poslovi posle servisa) pomoćnog konobara su bili da polira escajg, da usisava restoran, da donosi piće, dok su konobari postavljali stolove, brinuli o slanicima, menijima i stoljnjacima.

Veronika je bila naštreban konobar. Imala je dana da pravi greške, ali svi smo imali takvih dana. Ona jedina u restoranu nije delila bakšiš sa svojim kolegom/koleginicom jer je smatrala da je najbolja i da dobija najviše bakšiša i zašto bi ona to delila... 

Kad smo kod bakšiša moram vam ispričati nešto  :)
Pošto je ona bila takva kakva je bila i svaki euro joj je bio veliki kao kuća, ja sam rešila malo da joj stanem na muku.

 Te nedelje je bio baš loš kruz. Posla je bilo preko glave, a gosti se stisli ko da zmiju u džepu imaju. Na kraju kruza, sedimo, doručkujemo i pričamo ko je koliko dobio (tada sam ja još bila Veronikin pomoćni konobar). Ajde što ona ne deli bakšiš, ali neće ni da kaže koliko dobije, a kada treba da čuje koliko su drugi dobili njen nos je prvi tu. 
I sad tako jedan po jedan, govore ljudi kako su prošli, (prosek je bio oko 50e za 8 stolova), a ja kad je na mene došao red onako gledam u svoj tanjir i kao neobavezno prokomentarišem "Meni ovi simpatični ljudi što su sedeli za ovim stolom ostavili 100e" (a ja nisam imala ni 50e od svih stolova, ali neka crkne kad je takva).
 Te noći verujem da nije spavala  :D

Jednostavno nisam mogla da podnesem činjenicu da moram da budem pomoćni konobar nekome ko je nesposobniji od mene i patim se, a znam da sam sposobna za poziciju konobara.

Sutradan sam otišla na zasluženi godišnji odmor od dve nedelje.

Poslednji dan mog godišnjeg, sedim u piceriji u Grčkoj i čekam da mi stigne autobus. Stiže mi poruka od nadredjenog: "Čestitam, unapredjena si! :) "

Ne mogu da vam opišem koje je to olakšanje bilo za mene.

Kada sam se vratila na brod, potrudila sam se da opravdam ukazano poverenje. Ubrzo sam dobila da služim VIP sto jedne nedelje (što je meni bila dovoljna potvrda da sam napredovala).

Prošlo je dosta vremena i stvari su se stalno menjale, kao i moje cimerke.  :)

Vesi je devojka iz Bugarske sa kojom sam se najbolje slagala za celu sezonu. Dosta je mladja od mene, ali zrelija od mnogih mojih vršnjaka. Super smo se slagale i zabavljale. Vreme dok mi je ona bila cimerka, mi je bio najlepši period na brodu. Izlazile smo zajedno napolje kada nam je vreme dozvoljavalo... Pričale smo jedna drugoj i žalile se na probleme sa posla... Razumele jedna drugu... Svako veče posle radnog vremena smo bile gore na sun decku i pijuckale nešto, opuštajući se od proteklog dana.
Vesi je dobila ugovor na Vikingu i ubrzo otišla... Videle smo se par puta u Budimpešti, pre nego što sam ja dala otkaz.  
Kada je Vesi otišla sa broda nisam imala više sa kim da pričam, da se šalim, da delim probleme... Dobila sam novu cimerku (iz Rumunije) koja je bila ok, ali ne kao Vesi. Zvala me ona stalno da dodjem gore na sun deck. Ja odem, oni (njih desetak rumuna) sede u krugu i pričaju na rumunskom. Ja sednem pored nje, ali oni i dalje pričaju na rumunskom... Ok ja odem da spavam... I tako je bilo 2-3 puta, posle nisam više ni išla gore. Začaurila sam se u kabinu.

Život mi se sveo na restoran, kabinu i trčanje napolje u potrazi za internetom, ne bi li videla momka preko skajpa i bar malo se oraspoložila. 
Ja sam inače baš društvena osoba i nije mi smetalo što sam se družila samo sa Vesi, ali kada nisam imala više ni tu jednu osobu sa kojom mogu da pričam otvoreno i bez kalkulacije, počela sam da se osećam jako loše.

Poslednje dve nedelje mog rada na brodu su postale jako mučne za mene. Svakim danom sam se lomila da li da ostanem ili da idem. U glavi su mi stalno odzvanjale reči: "Sve što počneš, ništa ne završiš!" (kako me je otac uvek bodrio) i vukle me da ostanem na brodu i završim sezonu, ali moje telo je odbijalo.
Osećala sam da se gušim i falilo mi je vazduha. Izlazila sam iz restorana, samo da udahnem vazduh, ali nikada ga nije bilo dovoljno. Knedla u grlu i kamen u grudima, a želudac se zakovrnuo. Tih dana išla sam 4 puta dnevno u WC, što nikako nije bilo normalno za moj organizam. Žalila sam se nadredjenom i govorila da se ne osećam dobro, ali me nije shvatao ozbiljno. Sve se uvek nekako završavalo sa nekom šalom.
 

Završavamo sa doručkom. Ušli smo u Bratislavu i kapetan pokušava da parkira brod. Prolazimo pored ostalih brodova koji su tu parkirani... VIKING RINDA!!! Posle 5 i po meseci, neočekujući, vidim sestrin brod i tog momenta počinjem da se preispitujem po 100 puta, kako se zove njen brod... Nikada mi se nije desilo tako nešto da iz neverice i iznenadjenja posumnjam u svoju informaciju  :D

 

Trčim do nadredjenog i molim ga da idem napolje: "Eno sestrinog broda!!! Ja moram napolje!!!" 
On: "Ne možeš! Nisu još svi završili sa poslom!" 
Ja: "Molim te! Molim te! JA MORAM!!! Završila sam svoje, pomogla sam ovom, onoj..." 
On: "Ajde idi i nemoj kasniti na ručak!  :)  "

Tog momenta, onako u uniformi, otrčala sam na njen brod. Na recepciji su mi rekli da je ona na godišnjem (eto koji sam ja baksuz), ali da je njen momak tu (koji mi je kao brat :) ). Pozvali su ga gore na recepciju. Iznenadio se kad me video. Proveo me kroz brod i pokazao mi kako to sve funkcioniše kod njih...

Enterijer na njihovom brodu je bio mnogo svetliji. Brod je bio veći pa je i plafon bio malo viši... Sreli smo i njegovog šefa, upoznali se i pitao me zašto ja nisam kod njih na brodu...  
Posle smo zajedno otišli na moj brod da on vidi kako je kod mene... Tek kada sam posle njihovog broda usla na svoj osecala sam se u kutiji. Tamno zeleni tepih i tamno braon zidove nisam primecivala celu sezonu, ali posle onog "svetlog" enterijera, ovo mi je stvaralo osećaj depresije i teskobe...

Otišao je na svoj brod, a ja sam otišla da radim...

Tog dana sam stalno razmišljala... 

 Znate kojom brzinom razmišljate kada treba da donesete neku odluku. Ja sam znala da ne mogu ostati više na brodu.

Posle rucka otišla sam kod hotmena i rekla da želim da idem kući.

Vidno iznenadjen, pokušao je da me ubedi na sve moguće načine da ostanem. Prvo lepo rečima da sam toliko već izdržala i da je još malo i kraj sezone, pa da idu bolji kruzevi, biće više para. Moja jedina misao je bila "Konačno idem kući...". Rekao je da ne može da me pošalje kući jer po ugovoru otkazni rok je mesec dana (što je već bio skoro kraj sezone).
Pitala sam ga koji je način da on mene pošalje kući, kako su drugi ljudi mogli da odu u roku od dva tri dana. Rekao je da će mi kompanija uzeti nešto para kao kaznu što nisam ispoštovala ugovor. Pitala sam koliko je to... "Oko 400e." - rekao je...
Pogledala sam ga i rekla: "Mi smo svi ovde zbog para. Znam da idu bolji kruzevi. Znam da će biti više para... ali ako ja Vama sad kažem da mi tih 400e ne znači ništa i da želim da idem kući, da li Vi možete da zamislite kako se ja osećam?"
On: "Pisaću u ofis da posalju papire..."
Ja: "Hvala Vam."

 Izašla sam iz kancelarije i počela da preispitujem svoja osećanja. Nisam osećala ništa... Otišla sam u kabinu da se spremim za večeru...

Ulazim u restoran, sedam pored nadredjenog i onako u šoku pita: "Da li si ti normalna?"
"Da. Idem kući. Ne mogu više."  

Otišla sam u kuhinju da uzmem svoju večeru. Tamo je bio kapetan. Onako opušteno me pitao kako život. Ja mu odgovorim: "Sada je dobro, idem kući za dva dana..."
On začudjen upita: "Pa zašto?!!!"
Kroz šalu mu odgovorim: "Znate da imam problema sa Veronikom od početka sezone :)" 

Kaže on meni onako ozbiljan: "Sad idem kod hotmena da naredim da je prebace na drugi brod!!!"
"Neeeee, nemojte. Hvala Vam. Već je sve rešeno i poslati su papiri. Idem kući. Čast mi je da sam Vas upoznala."

Posle dva dana iskrcala sam se u Budimpešti. Nešto je stalo u kofer, a ostalo sam stavila u plavi džak za smeće. Kofer mi je pukao (kod kineza sam kupila onaj za 2 300din, još uvek izgleda kao nov, samo što nije svrsishodan, nema ni jednu ručku), ali ništa više nije bilo važno. 

Krenula sam kući...

 

Da sumiramo žašto sam ja ustvari dala otkaz...

Otkaz sam dala jer sam shvatila da mi ne vredi da izgubim zdravlje zbog nekih 1.000e+ koje (ako odlučim da odem ponovo na brod) mogu zaraditi sledeće sezone. Vratila sam uložen novac. Više se ne osećam dobro i vreme je da idem kući. Poseta sestrinom brodu je bila samo okidač i (za mene) još jedan "znak pored puta".
Naravno da u životu treba da istrajemo i izguramo šta smo naumili, ali ne po svaku cenu.
Ja ovu cenu nisam htela da plaćam.









Hvala što čitaš  :)

Čitaj dalje

Rad na brodu (recnom) 4.deo - Slobodno vreme

Dugo nisam pisala na ovu temu, a vidim da ostali postovi (na ovu temu) imaju baš dosta pregleda i svakim danom bar neko čita o životu i radu na brodu.


Kao što sam već u naslovu najavila, ovde ću vam opisati kako je izgledalo moje slobodno vreme na brodu.

Slika preuzeta sa   http://sites.psu.edu/khallmusic/wp-content/uploads/sites/5732/2013/10/Free-Time.jpg

Sve je bilo u znaku sata! Sat sam skidala sa ruke samo kad sam se tuširala. Svaki minut vam je tamo kao kuća! Slobodno vreme meriš na minute i sekunde, a ne na sate (kako to obično radim kod kuće)! Sat ti postane najbolji prijatelj!

Slika preuzeta sa  http://3.bp.blogspot.com/-STwD2yCcwfo/TosUKCPE0RI/AAAAAAAAAGk/QULH0LIzIUo/s1600/daylight-savings-time.jpg

Pošto vam je već dobro poznato koje je radno vreme na brodu (od 6:30 ujutru do 23h sa nekoliko pauza), jasno vam je da slobodnog vremena teško i da ima. Zapravo ja bih to vreme tamo podelila na "RADNO VREME" i "VREME ZA SVE OSTALO".

U "radno vreme" bih uvrstila sate provedene u uniformi, dok u "vreme za sve ostalo" dolazi vreme za ličnu higijenu, vreme za obroke, vreme za spremanje kabine, ribanje kupatila, vreme za pranje veša, vreme za spavanje (mislim da sam sve nabrojala). Pravog SLOBODNOG vremena (na koje smo svi navikli) NEMA!

Ovde kod kuće mi nekada teško padne kada moram da spremam i to svrstavam u "radno vreme", ali tamo sam jedva čekala koji slobodan trenutak da stignem da odradim ono što mi je "zaostalo" zbog produženog radnog vremena.

Opet se vraćam na to da je sve stvar organizacije na brodu. Čak se dešava da unutar iste kompanije, na različitim brodovima varira to "slobodno vreme".

Kod nas na brodu je organizacija bila katastrofa. Nije se znalo ko pije, a ko plaća, naročito prvih nekoliko meseci (2-3). Dešavalo nam se da radimo dupli posao.


Kako bih što manje zakomplikovala i kako bih vam što bolje objasnila skratiću priču i pojednostaviti.
Pošto je naša kompanija saradjivala sa različitim agencijama koje su "prodavale ture", svakih nedelju dana je bio neki predstavnik agencije (kao vodja puta) sa gostima. U toku sezone se menjalo nekoliko predstavnika, pa smo sa njima postali već slobodni i "domaći". Kako su se oni menjali, tako se menjao i program aktivnosti za goste na brodu. Ono što je svake nedelje bilo isto je doček gostiju u nedelju oko 16h, koktel dobrodošlice i kratka obuka za slučaj opasnosti, u 19h je večera u restoranu. Svaki dan su imali neke ekskurzije i obilaske gradova, četvrtkom je uvek bio CREW SHOW, subotom uveče "večera sa kapetanom" i nedelja ujutru iskrcavanje i tako u krug. 

Iz jedne agencije smo imali predstavnicu koju je većina zaposlenih u restoranu (uključujući i mene) mrzela. Posto nije znala kako da im organizuje vreme, gde će sta će, DAJ DA SE KRKA! Kad god smo imali njene goste, restoran je padao na nos od posla.

Pa evo kako je izgledao jedan od (najgorih) dana koji su se neretko ponavljali.

Ujutru doručak od 7 do 9h (od 9 do 10:30 se sprema restoran). 
Posle toga, gore na sun decku se organizuje BRUNCH (breakfast - lunch - nešto izmedju doručka i ručka) i to se organizovalo oko 11h (što znači da se mora sve gore postaviti, što bi značilo da neko od zaduzenih iz restorana, obično su to dva konobara i nadredjeni, moraju krenuti sa postavkom u 10:30). Taj brunch je obično trajao pola sata, sat, nakon čega se sve mora vratiti u restoran. Znači ako traje sat vremena (do 12h) i posle jos 15min dok spremimo to (12:15) imali smo 15min pauze da promenimo uniformu, eventualno da odemo u WC (za one brze) ako je neko pio vode usput. 

Potom se vracamo u restoran da pripremimo sve za ručak koji počinje u 13h (znači u 12:30 konobari u restoran). Ručak traje do 14:30 - 15h i posle toga spremanje restorana do 16h.
Posto je večera obično počinjala u 19h to je značilo da u restoranu moramo biti u 18:15 tj u 18h za one koji žele da večeraju jer je večera za nas zaposlene bila uvek sat vremena pre večere za goste.

E sad, svaki dan (bez izuzetka) se organizovo TEA TIME u baru gde su se služili čaj, kafa i kolači. Kada smo imali puno gostiju obavezno je bilo da jedan iz restorana ide u bar i pomaže oko služenja. To je trajalo od 16:30 do 17h.

Eto ako ste uspeli sve da ispratite jasno vam je da je nesrećnik (moja malenkost) koji je izabran bio da radi brunch, a jos se uspavao ujutru na doručak (pa je po kazni morao da radi tea time), taj dan bio od 6 do 22:30 na nogama bez pauze. 

Mozete da zamislite to slobodno vreme posle tog dana.

Preuzeto sa  http://blog.cashcrate.com/wp-content/uploads/2013/08/Spring-Ahead.jpg

Naravno da nije svaki dan bio takav, ali je bilo i takvih dana.

Sa druge strane, bilo je dana kada smo imali samo 60 putnika i "vremena na pretek". Tada su organizovali obavezno breakfast off  kada jedan od konobara ne dolazi na doručak, nego tek na ručak. Taj breakfast off je bio kao vikend. Svako je na ručak dolazio odmoran kao da je bio na godišnjem  :)  Kako tamo ništa nije prepušteno slučaju, onaj koji je breakfast off, ima neki dodatni posao (tea time ili ako kojim čudom nema tea time-a, nadju mu oni već šta će da radi).

Jedino što mogu reći da je bilo dobro za "nas konobare" je to što je u našoj kompaniji "housekeeping" morao da pere uniforme zaposlenima (dok kod sestre u kompaniji, koja je po svemu bolja, zaposleni moraju sami da se staraju o uniformi, koja MORA biti perfektno čista i opeglana). Mozete li da zamislite da posle jednog "onakvog" dana treba još o uniformi da razmišljam?  Zato sam kupila punu kesu crnih čarapa (koje inače ne nosim), jer sam veš prala jednom u dve nedelje  :D

Dešavalo se da ručak bude ranije (oko 12h, što znači da smo gotovi oko 15h, 15:30h), a večera kasnije (oko 19:30), pa smo imali tu neko slobodno vreme da izadjemo napolje i eventualno popijemo kafu u nekom obližnjem kafiću. 

Prvih mesec i po, za mene nije bilo ni sekunde slobodnog vremena. Pošto je to bio moj prvi ugovor tek sam učila posao, upoznavala se sa ljudima, privikavala se na jezik i na nov način života. Bilo je dosta novajlija, pa je sve teklo malo sporije, ali posle kada smo se uhodali to radno vreme se skraćivalo za pola sata nekad i sat, a slobodno se produžavalo. Kako nismo imali internet na brodu za nas zaposlene (gosti su mogli da ga koriste, ali se plaćalo 3e 1h pa ko voli nek izvoli), svaki slobodan sekund sam trčala napolje i trazila internet negde (kao narkoman drogu) samo da bih se na kratko videla sa momkom i porodicom i "napunila baterije".


Kao što rekoh, kada smo se uhodali posle nekoliko meseci, imali smo vremena malo da procunjamo po gradu. Npr, Amsterdam sam najčešće posecivala, jer smo tamo uvek imali noćenje, pa nekako stojimo tamo po dva dana usidreni. Budimpešta isto tako. Onda sam koristila to "slobodno" vreme i išla napolje, cunjala po gradu, šetala, razgledala, kupovala... Kasnije je nekako bilo više tog slobodnog vremena, a već sam se bila i navikla na taj tempo. Nekada sam ostajala na brodu i spavala, a nekada izlazila napolje...








To bi bilo to što se slobodnog vremena tiče, ako sam nešto preskočila, pitajte slobodno  :)
Biće jos postova o brodu...








Hvala što čitaš  :)

Čitaj dalje

Rad na brodu (recnom) 2.deo - Zivot na brodu

Za prethodni post (Rad na brodu (rečnom) - kako sam ja otišla) sam imala materijala, a tek za ovaj... :)
Sve što ću napisati u ovom postu se odnosilo isključivo na brod na kojem sam ja radila i ne znači da je tako i na drugim brodovima. Ovaj tekst je subjektivan i odnosi se isključivo na moje iskustvo.

Rastanak na aerodromu u Beogradu... Inače mrzim rastanke (bilo koje vrste) i čudno se osećam posle njih, naročito rastanak sa nekim koga voliš. Momak me je ispratio. Od kako sam prešla carinu, do Beča nisam prestala da plačem (ko zna sta su mislili putnici :D). Jako tesko mi je palo saznanje da se sa momkom neću videti sigurno 3 meseca, a možda i duže. Nisam bila u dilemi, jer imam potpuno poverenje, nego sam znala da će mi nedostajti.

Sledelo je celodnevno putovanje. Avionska karta je bila od Beograda do Beča, pa na sledeći let Beč - Keln. U Kelnu nas je čekao autobus kojim smo putovali do Lobita.

Simpaticni kekisci u avionu  :)

Putovala sam sa ljudima koje prvi put vidim u životu (osim jednog čoveka, sa kojim sam se srela jos u Zagrebu na intervjuu i bolje upoznala u Lincu na obuci - taj mi je bio nadredjeni).  

Moj nadredjeni i ja za moju rodjendansku zurku  :)

Kasno uveče autobus je stigao u Lobith. Hotel menadžer nas je dočekao, pomogao nam oko prtljaga, podelio nam ključeve od kabina i ukratko objasnio gde se šta nalazi.
"Milice ovo je tvoj ključ od sobe, bićeš u sobi sa Veronikom, ona je madjarica i jaaaako fina devojka. Lepo ćete se slagati. Izvoli". 
Onako umorna, jos u soku pomislih: "Hm, ok za početak, ako je sve tako, biće to ok." Zahvalila sam se i otišla do kabine. 
U kabini me je čekao namešten krevet (gornji, pošto su bili na sprat, ali svakako bih i ja taj izabrala, ne znam zašto svi vole onaj drugi). "Fina neka cimerka." Upalila sam svetlo (verovatno je probudila) i pokušala da se provučem do kreveta. Veličina kabine me je prilično iznenadila, ali jedino o čemu sam u tom trenutku razmišljala bilo je "Da li je krevet udoban?"

Cele sezone imala sam problema sa veličinom kabine, jer je kabina bila toliko mala da kad se jedna sprema za posao ova druga mora da je na krevetu ili da izadje iz kabine kako bi ovoj što se sprema ostavila prostora. Užas. Jedina dobra stvar je bila što tako malu kabinu spremiš za 10min kompletno. Da ne pričam o kupatilu. Dve kabine dele jedno kupatilo. Što znači da smo nas dve imale još dva "cimera" koji da naglasim NIKADA nisu ribali kupatilo. Lepe reči, svadja, pretnje, žalbe (hotel menadžeru) i traženje novih cimera...sve je bilo uzaludno. Ostalo je da se pomirim sa tim da ću do kraja sezone ribati zato što je meni bitno da ne živim u svinjcu. Cimerka (najbolja cimerka koju sam imala Veselina iz Bugarske) i ja smo posle dobijale poruke i slatkiše od "WC cimera"...

Moje drage Milica i Veselina hvala za čistoću u kupatilu. Vaš dragi komšija.

Veronika je bila izuzetno pedantna devojka (koja nikada nije dobila čokoladu :D ), ali mene nikako nije volela. Posle nekoliko dana, bez ikakvog razloga prestala je da priča sa mnom. Bila je "stari" radnik i znala je već gde šta stoji na brodu. Kad god bih je nešto pitala, ona se svaki put pravila da me ne čuje, a ja onako uporna unesem joj se u lice i pitam sve dok mi ne odgovori. I kad mi odgovori, svaki put je odgovor bio propraćen kolutanjem očima (ispale joj dabogda). Nisam se ja bunila. Mislila sam "Možda je to i dobro, svakako ceo dan radim i kad dodjem u kabinu niti me šta pita niti ja nju" i tako sam imala potpuni mir.

Pošto smo obe bile iz restorana bilo je nezgodno spremati se (u onako maloj kabini i kupatilu) jer smo se u isto vreme budile i bio nam je isti raspored. Čak se jednom prilikom ona kao najodgovorniji radnik na brodu, koji uvek ustaje na vreme, spremila za posao, videla da sam se ja uspavala (verovatno je isla na prstima da me ne probudi) i otisla u restoran. Bar da me šutnula i da je rekla "Ustaj kravo, zakasnićeš!". 
Nekoliko trenutaka kasnije probudilo me zvono telefona i glas mog nadredjenog "Je l' dolaziš?". 

Prvih mesec dana mi je bilo najteže. Radila sam razne poslove ovde kod kuće (pijaca, kafići, trgovina...i još mnogi drugi honorarni poslovi) i radim od svoje 14. godine, navikla sam da radim, ali tamo sam prvih nedelju dana plakala svaki dan i stalno su mi se smenjivale misli "Što meni ovo treba?", "Ja ovo ne mogu!", "Ja ovo ne želim da trpim!", "Zašto da trpim ovo?" pa onda "Tu sam gde sam, to sam htela, sad ćutim i trpim!", "Puno sam uložila u sve to, svaki početak je težak." Na kraju su mi se misli konačno nagodile "Dobro, ostaću tu dok ne vratim uložen novac, a onda ću odlučiti šta ću."

Moj brod je bio predvidjen za 40-45 zaposlenih i oko 150 putnika. Znači manji brod. 
Pošto je to bio početak sezone, to je podrazumevalo unos svega mogućeg na brod (to se zove LOADING). Namirnice bukvalno SVE za kuhinju, so, brašno, šećer, mleko, voće, povrće, meso...hemija za čišćenje broda, posteljine, garderobe...papiri i sve potrebno za recepciju, piće, vina, sokovi, voda (sve za bar i restoran)... Inace kod nas na brodu je stalno bio neki PARTY (loading party, garbage party, general cleaning party). Jedino lepo je bilo b-day party kada je neko od zaposlenih imao rodjendan i organizovao u CREW MESS-u (prostorija u kojoj smo imali televizor i koja je bila predvidjena za druženje i okupljanje u slobodno vreme (ako ga imate)), ali čim čuješ PARTY tebe već muka spopadne od svih ostalih partijanja. 

GARBAGE party je podrazumevao izbacivanje smeća sa broda. Stanemo svi u liniju i dodajemo plave vreće pune smeća od ruke do ruke, sve do kontejnera (na nekim brodovima to samo mornari rade, kod nas na brodu to su SVI radili). 

Tup, tup tup "CREW ANNOUNCEMENT, CREW ANNOUNCEMENT!!! GARBAGE PARTY, GARBAGE PARTY, GARBAGE PARTY!!!" Glas hotel menadžera koji nas poziva sve da ostavimo sve poslove koje trenutno radimo i da dodjemo na prednji deo broda (gde je veliki kontejner u kojem se nalaze sve te divne mirišljave plave vreće)... Za mene je to bilo nebuloza, da mi (konobari iz restorana), ostavljamo posao (npr postavljanje stolova za ručak), idemo da nosimo smeće i u istim tim uniformama se vraćamo u restoran da završimo npr postavljanje stolova  O.o  Ali tamo te niko ništa ne pita i što manje razmišljaš, vidiš i komentarišeš, bolje za tebe. Bogami prošlo je dosta vremena dok sam ja to shvatila.

GENERAL CLEANING party je podrazumevao generalno čišćenje broda jednom nedeljno. Ture su uglavnom trajale po nedelju dana. Poslednji dan posle doručka, dok gosti čekaju da se iskrcaju mi polako počinjemo sa generalnim čišćenjem počevši od slanika, preko nogu od stolova i stolica, prozori... Svako svoj deo. Mi iz restorana imali samo zadatak da restoran zablista i da se sve postavi za sledeće goste, jer nije bilo pauze. Već se znalo šta se kada radi. Stari gosti se iskrcavaju (do nekih 10-11h), a novi stižu vec oko 16h, nakon čega imaju koktel u baru i stižu na večeru (u restoran). Najdraži mi je bio EMBARCATION DAY (dan kada se razmenjuju gosti), jer je restoran jedino tada imao "obrok" slobodan. Tada smo imali najviše vremena. Kada svi ostali padnu na nos, ja sam imala vremena i kosu da operem  :D

Sve vaše navike sa kojima ste godinama živeli, ostavili ste ispred broda tog dana kada ste se ukrcali. Ja nisam mogla da zamislim da legnem obučena. Kod kuće uredno se istuširam, operem zube, obučem pidžamu (ili majicu) i legnem. Na brodu, jednom prilikom mi je (druga) cimerka, sa kojom sam se lepo slagala ujutru rekla da se uplašila za mene i da je gledala da li dišem i jesam li živa, jer sam zaspala u uniformi i kako sam legla nisam se do jutra pomerila  :D  Inače mi se desilo jednom da sam uzela mobilni da navijem da mi zvoni i zaspala sam u sekundi tako sa telefonom u ruci (naravno nisam ga navila). Opet ujutru odvratno zvono telefona i već znam da ću biti kažnjena i da ću taj dan raditi TEA TIME.

TEA TIME je vreme kada neko iz restorana ide gore u bar i pomaže njima da služe kafu i čaj i to je uvek bilo od 16-16:30h. Sada bi neko rekako "U ala ti je to kazna!", a onaj ko je bio na brodu zna koliko ti svaki sekund slobodnog vremena znači i kada imas vremena da spavas ti moraš po kazni da radiš. Verujte to je stvarno bila kazna (koju sam ja zbog mog spavanja odradjivala češće nego bilo ko drugi iz restorana). Veronika je tvrdila da sam ja povlašćena i da me nadredjeni poštedjuje jer smo svoji (pričamo isti jezik).

Ja sam bila jedina iz Srbije na brodu, nadredjeni (taj koji me po Veronikinoj tvrdnji štedeo) je bio iz Hrvatske, nešto malo iz Madjarske, Bugarske i najveći procenat posade je bila Rumunija. 

Znaci ako se sve sabere da sam otišla bez momka, da sam bila jedina iz Srbije, da sam dobila Veroniku za cimerku, da mi je kabina bila toliko mala, da mi je plata bila duplo manja nego u nekoj drugoj kompaniji (bakšiš isto)...mogla sam da se vratim kući posle nedelju dana, ali ja sam bila zahvalna što sam uopšte i dobila ugovor i tešila sam se "Pa dobro, bolje s' magarca na konja!"

Ustvari u jednom momentu shvatiš da moras biti fleksibilan kao žvakaća guma i da je najbitnije stalno se tešiti i iz svake loše situacije izvući nešto dobro :D

Za mene je bilo bitno da imam samo jednu osobu na brodu sa kojom mogu u slobodno vreme (posle napornog dana) da se popnem na "krov" broda (sun deck), lepo se ispričam uz kafu, čaj, pivo, vino... 
Posada na brodu se smenjivala brze nego što možete i da zamislite. Stalno je neko odlazio i neko nov dolazio na to mesto. Bilo je ljudi koji su ostajali i po dva dana. 
Bio je jedan slovak koji nije znao ni engleski ni nemački. Mi mu kažemo "Zove te hotel menadžer u kancelariju", on uzme sundjer i krene da riba kuhinju... Kuhinja = Kancelarija, Hotel menadzer = Sundjer... Čudan neki rečnik... Nije mi bilo jasno kako takvi ljudi uopšte prodju intervju.
Uvek se neko našao tu za mene i uvek sam imala bar tu jednu osobu sa kojom sam mogla popiti to piće i ispričati se...
Moj ugovor se "završio" kada nisam imala ni tu jednu osobu.  (o tome u nekom od sledećih "brodskih" postova)

 

Moja najdraza cimerka Vesi  :)

Vreme na brodu se računa u minutima i svaki minut ti je kao kuća. Sat ti postane najbolji prijatelj jer se ne odvajaš i stalno gledaš u njega i računaš. Vreme ti prolazi brzinom svetlosti jer nemaš vremena da se dosadjuješ. Kad radiš, zauzet si pa ti proleti, kad odmaraš samo gledaš na sat i želiš da ta sekundara ide malo sporije, ali šta zna sekundara. Kada imaš "mnogo" slobodnog vremena (2-3h) ideš napolje (ako ima uslova za to) i opet ti vreme proleti  :)  I kad sad pogledam sa ove tačke, meni je ugovor na brodu "proleteo"  :)  

Kada sam se ukrcala na brod, uveli su me u restoran, kuhinju i pokazali moje radno mesto. Tada sam prvi put videla kao to funkcioniše u restoranima i ako čitate izmedju redova shvatićete da je to bio moj prvi susret sa ovim poslom. Ne treba ni da napominjem da nisam imala pojma ni kako se tanjiri drže u ruci. Radila sam ranije kao konobarica u baru, ali je ovo skroz druga priča. 
Ukratko objasnili su mi šta je moj posao i dodelili mi jednog konobara da me nauči. Imala sam tu sreću da dobijem iskusnog konobara (i dobrog čoveka) od kojeg sam imala šta da naučim. Lepo smo se slagali nedelju dana (koliko je on bio tu da me podučava) i kad su ga prebacili u bar bila sam ostavljena na milost i nemilost  :D

Moja velika pomoc  :)

Posle sedmodnevne "obuke" dodelili su mi jednog konobara (ja sam bila pomoćni). U restoranu je radilo nas šestoro (tri konobara i tri pomoćna). Svaki konobar je imao svoju "stanicu" (8 stolova, po 6 mesta za svakim stolom) i zadatke koji su pratili tu stanicu. Svake nedelje smo se rotirali. Znači svaki konobar je imao drugih 8 stolova i druge zadatke. Cele sezone nadredjeni je pokušavao da nadje ko sa kim može da radi i stalno smo se menjali. Takodje su se menjali i konobari na brodu (neki su odlazili, neki dolazili - doduše, najmanje u restoranu... kuhinja je bila prava železnička stanica :) ). U jednom momentu, posle neka tri meseca mog boravka tamo, zamolila sam nadredjenog da me stavi sa nekim drugim konobarom jer je ovaj idiot sa kojim radim, na šta je on rekao "Milice pa ja nemam više sa kim da te stavim, sa svima si radila i sa svima si se posvadjala."  :D  

U stvarnom životu ja se ne svadjam, jednostavno pronadjem ljude sa kojima mogu i sa njima se družim, a one sa kojima ne mogu...hvala lepo dovidjenja. Nemam ja vremena u životu da se svadjam sa nekim... ali kad si zatvoren na tako mali prostor sa nekim ljudima koje su ti "dodelili", pa sa tim ljudima radiš, provodiš vreme, živiš (primoran si), moraš da se svadjaš inace aždaje te progutaju, pa ili će oni mene ili ja njih.


Ovde stajem za sada. 
Post se odužio, a nisam rekla ni pola od onoga što imam tek da napišem  :D  Ja volim sve lepo detaljno   :D




Hvala sto čitaš  :)

Čitaj dalje