Za prethodni post (Rad na brodu (rečnom) - kako sam ja otišla) sam imala materijala, a tek za ovaj... :)
Sve što ću napisati u ovom postu se odnosilo isključivo na brod na kojem sam ja radila i ne znači da je tako i na drugim brodovima. Ovaj tekst je subjektivan i odnosi se isključivo na moje iskustvo.
Rastanak na aerodromu u Beogradu... Inače mrzim rastanke (bilo koje vrste) i čudno se osećam posle njih, naročito rastanak sa nekim koga voliš. Momak me je ispratio. Od kako sam prešla carinu, do Beča nisam prestala da plačem (ko zna sta su mislili putnici :D). Jako tesko mi je palo saznanje da se sa momkom neću videti sigurno 3 meseca, a možda i duže. Nisam bila u dilemi, jer imam potpuno poverenje, nego sam znala da će mi nedostajti.
Sledelo je celodnevno putovanje. Avionska karta je bila od Beograda do Beča, pa na sledeći let Beč - Keln. U Kelnu nas je čekao autobus kojim smo putovali do Lobita.
Putovala sam sa ljudima koje
prvi put vidim u životu (osim jednog čoveka, sa kojim sam se srela jos u
Zagrebu na intervjuu i bolje upoznala u Lincu na obuci - taj mi je bio
nadredjeni).
Kasno uveče autobus je stigao u Lobith. Hotel menadžer nas je dočekao, pomogao nam oko prtljaga, podelio nam ključeve od kabina i ukratko objasnio gde se šta nalazi.
"Milice ovo je tvoj ključ od sobe, bićeš u sobi sa Veronikom, ona je madjarica i jaaaako fina devojka. Lepo ćete se slagati. Izvoli".
Onako umorna, jos u soku pomislih: "Hm, ok za početak, ako je sve tako, biće to ok." Zahvalila sam se i otišla do kabine.
U kabini me je čekao namešten krevet (gornji, pošto su bili na sprat, ali svakako bih i ja taj izabrala, ne znam zašto svi vole onaj drugi). "Fina neka cimerka." Upalila sam svetlo (verovatno je probudila) i pokušala da se provučem do kreveta. Veličina kabine me je prilično iznenadila, ali jedino o čemu sam u tom trenutku razmišljala bilo je "Da li je krevet udoban?"
Cele sezone imala sam problema sa veličinom kabine, jer je kabina bila toliko mala da kad se jedna sprema za posao ova druga mora da je na krevetu ili da izadje iz kabine kako bi ovoj što se sprema ostavila prostora. Užas. Jedina dobra stvar je bila što tako malu kabinu spremiš za 10min kompletno. Da ne pričam o kupatilu. Dve kabine dele jedno kupatilo. Što znači da smo nas dve imale još dva "cimera" koji da naglasim NIKADA nisu ribali kupatilo. Lepe reči, svadja, pretnje, žalbe (hotel menadžeru) i traženje novih cimera...sve je bilo uzaludno. Ostalo je da se pomirim sa tim da ću do kraja sezone ribati zato što je meni bitno da ne živim u svinjcu. Cimerka (najbolja cimerka koju sam imala Veselina iz Bugarske) i ja smo posle dobijale poruke i slatkiše od "WC cimera"...
Veronika je bila izuzetno pedantna devojka (koja nikada nije dobila čokoladu :D ), ali mene nikako nije volela. Posle nekoliko dana, bez ikakvog razloga prestala je da priča sa mnom. Bila je "stari" radnik i znala je već gde šta stoji na brodu. Kad god bih je nešto pitala, ona se svaki put pravila da me ne čuje, a ja onako uporna unesem joj se u lice i pitam sve dok mi ne odgovori. I kad mi odgovori, svaki put je odgovor bio propraćen kolutanjem očima (ispale joj dabogda). Nisam se ja bunila. Mislila sam "Možda je to i dobro, svakako ceo dan radim i kad dodjem u kabinu niti me šta pita niti ja nju" i tako sam imala potpuni mir.
Pošto smo obe bile iz restorana bilo je nezgodno spremati se (u onako maloj kabini i kupatilu) jer smo se u isto vreme budile i bio nam je isti raspored. Čak se jednom prilikom ona kao najodgovorniji radnik na brodu, koji uvek ustaje na vreme, spremila za posao, videla da sam se ja uspavala (verovatno je isla na prstima da me ne probudi) i otisla u restoran. Bar da me šutnula i da je rekla "Ustaj kravo, zakasnićeš!".
Nekoliko trenutaka kasnije probudilo me zvono telefona i glas mog nadredjenog "Je l' dolaziš?".
Prvih mesec dana mi je bilo najteže. Radila sam razne poslove ovde kod kuće (pijaca, kafići, trgovina...i još mnogi drugi honorarni poslovi) i radim od svoje 14. godine, navikla sam da radim, ali tamo sam prvih nedelju dana plakala svaki dan i stalno su mi se smenjivale misli "Što meni ovo treba?", "Ja ovo ne mogu!", "Ja ovo ne želim da trpim!", "Zašto da trpim ovo?" pa onda "Tu sam gde sam, to sam htela, sad ćutim i trpim!", "Puno sam uložila u sve to, svaki početak je težak." Na kraju su mi se misli konačno nagodile "Dobro, ostaću tu dok ne vratim uložen novac, a onda ću odlučiti šta ću."
Moj brod je bio predvidjen za 40-45 zaposlenih i oko 150 putnika. Znači manji brod.
Pošto je to bio početak sezone, to je podrazumevalo unos svega mogućeg na brod (to se zove LOADING). Namirnice bukvalno SVE za kuhinju, so, brašno, šećer, mleko, voće, povrće, meso...hemija za čišćenje broda, posteljine, garderobe...papiri i sve potrebno za recepciju, piće, vina, sokovi, voda (sve za bar i restoran)... Inace kod nas na brodu je stalno bio neki PARTY (loading party, garbage party, general cleaning party). Jedino lepo je bilo b-day party kada je neko od zaposlenih imao rodjendan i organizovao u CREW MESS-u (prostorija u kojoj smo imali televizor i koja je bila predvidjena za druženje i okupljanje u slobodno vreme (ako ga imate)), ali čim čuješ PARTY tebe već muka spopadne od svih ostalih partijanja.
GARBAGE party je podrazumevao izbacivanje smeća sa broda. Stanemo svi u liniju i dodajemo plave vreće pune smeća od ruke do ruke, sve do kontejnera (na nekim brodovima to samo mornari rade, kod nas na brodu to su SVI radili).
Tup, tup tup "CREW ANNOUNCEMENT, CREW ANNOUNCEMENT!!! GARBAGE PARTY, GARBAGE PARTY, GARBAGE PARTY!!!" Glas hotel menadžera koji nas poziva sve da ostavimo sve poslove koje trenutno radimo i da dodjemo na prednji deo broda (gde je veliki kontejner u kojem se nalaze sve te divne mirišljave plave vreće)... Za mene je to bilo nebuloza, da mi (konobari iz restorana), ostavljamo posao (npr postavljanje stolova za ručak), idemo da nosimo smeće i u istim tim uniformama se vraćamo u restoran da završimo npr postavljanje stolova O.o Ali tamo te niko ništa ne pita i što manje razmišljaš, vidiš i komentarišeš, bolje za tebe. Bogami prošlo je dosta vremena dok sam ja to shvatila.
GENERAL CLEANING party je podrazumevao generalno čišćenje broda jednom nedeljno. Ture su uglavnom trajale po nedelju dana. Poslednji dan posle doručka, dok gosti čekaju da se iskrcaju mi polako počinjemo sa generalnim čišćenjem počevši od slanika, preko nogu od stolova i stolica, prozori... Svako svoj deo. Mi iz restorana imali samo zadatak da restoran zablista i da se sve postavi za sledeće goste, jer nije bilo pauze. Već se znalo šta se kada radi. Stari gosti se iskrcavaju (do nekih 10-11h), a novi stižu vec oko 16h, nakon čega imaju koktel u baru i stižu na večeru (u restoran). Najdraži mi je bio EMBARCATION DAY (dan kada se razmenjuju gosti), jer je restoran jedino tada imao "obrok" slobodan. Tada smo imali najviše vremena. Kada svi ostali padnu na nos, ja sam imala vremena i kosu da operem :D
Sve vaše navike sa kojima ste godinama živeli, ostavili ste ispred broda tog dana kada ste se ukrcali. Ja nisam mogla da zamislim da legnem obučena. Kod kuće uredno se istuširam, operem zube, obučem pidžamu (ili majicu) i legnem. Na brodu, jednom prilikom mi je (druga) cimerka, sa kojom sam se lepo slagala ujutru rekla da se uplašila za mene i da je gledala da li dišem i jesam li živa, jer sam zaspala u uniformi i kako sam legla nisam se do jutra pomerila :D Inače mi se desilo jednom da sam uzela mobilni da navijem da mi zvoni i zaspala sam u sekundi tako sa telefonom u ruci (naravno nisam ga navila). Opet ujutru odvratno zvono telefona i već znam da ću biti kažnjena i da ću taj dan raditi TEA TIME.
TEA TIME je vreme kada neko iz restorana ide gore u bar i pomaže njima da služe kafu i čaj i to je uvek bilo od 16-16:30h. Sada bi neko rekako "U ala ti je to kazna!", a onaj ko je bio na brodu zna koliko ti svaki sekund slobodnog vremena znači i kada imas vremena da spavas ti moraš po kazni da radiš. Verujte to je stvarno bila kazna (koju sam ja zbog mog spavanja odradjivala češće nego bilo ko drugi iz restorana). Veronika je tvrdila da sam ja povlašćena i da me nadredjeni poštedjuje jer smo svoji (pričamo isti jezik).
Ja sam bila jedina iz Srbije na brodu, nadredjeni (taj koji me po Veronikinoj tvrdnji štedeo) je bio iz Hrvatske, nešto malo iz Madjarske, Bugarske i najveći procenat posade je bila Rumunija.
Znaci ako se sve sabere da sam otišla bez momka, da sam bila jedina iz Srbije, da sam dobila Veroniku za cimerku, da mi je kabina bila toliko mala, da mi je plata bila duplo manja nego u nekoj drugoj kompaniji (bakšiš isto)...mogla sam da se vratim kući posle nedelju dana, ali ja sam bila zahvalna što sam uopšte i dobila ugovor i tešila sam se "Pa dobro, bolje s' magarca na konja!"
Ustvari u jednom momentu shvatiš da moras biti fleksibilan kao žvakaća guma i da je najbitnije stalno se tešiti i iz svake loše situacije izvući nešto dobro :D
Za mene je bilo bitno da imam samo jednu osobu na brodu sa kojom mogu u slobodno vreme (posle napornog dana) da se popnem na "krov" broda (sun deck), lepo se ispričam uz kafu, čaj, pivo, vino...
Posada na brodu se smenjivala brze nego što možete i da zamislite. Stalno je neko odlazio i neko nov dolazio na to mesto. Bilo je ljudi koji su ostajali i po dva dana.
Bio je jedan slovak koji nije znao ni engleski ni nemački. Mi mu kažemo "Zove te hotel menadžer u kancelariju", on uzme sundjer i krene da riba kuhinju... Kuhinja = Kancelarija, Hotel menadzer = Sundjer... Čudan neki rečnik... Nije mi bilo jasno kako takvi ljudi uopšte prodju intervju.
Uvek se neko našao tu za mene i uvek sam imala bar tu jednu osobu sa kojom sam mogla popiti to piće i ispričati se...
Moj ugovor se "završio" kada nisam imala ni tu jednu osobu. (o tome u nekom od sledećih "brodskih" postova)
Vreme na brodu se računa u minutima i svaki minut ti je kao kuća. Sat ti postane najbolji prijatelj jer se ne odvajaš i stalno gledaš u njega i računaš. Vreme ti prolazi brzinom svetlosti jer nemaš vremena da se dosadjuješ. Kad radiš, zauzet si pa ti proleti, kad odmaraš samo gledaš na sat i želiš da ta sekundara ide malo sporije, ali šta zna sekundara. Kada imaš "mnogo" slobodnog vremena (2-3h) ideš napolje (ako ima uslova za to) i opet ti vreme proleti :) I kad sad pogledam sa ove tačke, meni je ugovor na brodu "proleteo" :)
Kada sam se ukrcala na brod, uveli su me u restoran, kuhinju i pokazali moje radno mesto. Tada sam prvi put videla kao to funkcioniše u restoranima i ako čitate izmedju redova shvatićete da je to bio moj prvi susret sa ovim poslom. Ne treba ni da napominjem da nisam imala pojma ni kako se tanjiri drže u ruci. Radila sam ranije kao konobarica u baru, ali je ovo skroz druga priča.
Ukratko objasnili su mi šta je moj posao i dodelili mi jednog konobara da me nauči. Imala sam tu sreću da dobijem iskusnog konobara (i dobrog čoveka) od kojeg sam imala šta da naučim. Lepo smo se slagali nedelju dana (koliko je on bio tu da me podučava) i kad su ga prebacili u bar bila sam ostavljena na milost i nemilost :D
Posle sedmodnevne "obuke" dodelili su mi jednog konobara (ja sam bila pomoćni). U restoranu je radilo nas šestoro (tri konobara i tri pomoćna). Svaki konobar je imao svoju "stanicu" (8 stolova, po 6 mesta za svakim stolom) i zadatke koji su pratili tu stanicu. Svake nedelje smo se rotirali. Znači svaki konobar je imao drugih 8 stolova i druge zadatke. Cele sezone nadredjeni je pokušavao da nadje ko sa kim može da radi i stalno smo se menjali. Takodje su se menjali i konobari na brodu (neki su odlazili, neki dolazili - doduše, najmanje u restoranu... kuhinja je bila prava železnička stanica :) ). U jednom momentu, posle neka tri meseca mog boravka tamo, zamolila sam nadredjenog da me stavi sa nekim drugim konobarom jer je ovaj idiot sa kojim radim, na šta je on rekao "Milice pa ja nemam više sa kim da te stavim, sa svima si radila i sa svima si se posvadjala." :D
U stvarnom životu ja se ne svadjam, jednostavno pronadjem ljude sa kojima mogu i sa njima se družim, a one sa kojima ne mogu...hvala lepo dovidjenja. Nemam ja vremena u životu da se svadjam sa nekim... ali kad si zatvoren na tako mali prostor sa nekim ljudima koje su ti "dodelili", pa sa tim ljudima radiš, provodiš vreme, živiš (primoran si), moraš da se svadjaš inace aždaje te progutaju, pa ili će oni mene ili ja njih.
Ovde stajem za sada.
Post se odužio, a nisam rekla ni pola od onoga što imam tek da napišem :D Ja volim sve lepo detaljno :D
Hvala sto čitaš :)
Sve što ću napisati u ovom postu se odnosilo isključivo na brod na kojem sam ja radila i ne znači da je tako i na drugim brodovima. Ovaj tekst je subjektivan i odnosi se isključivo na moje iskustvo.
Rastanak na aerodromu u Beogradu... Inače mrzim rastanke (bilo koje vrste) i čudno se osećam posle njih, naročito rastanak sa nekim koga voliš. Momak me je ispratio. Od kako sam prešla carinu, do Beča nisam prestala da plačem (ko zna sta su mislili putnici :D). Jako tesko mi je palo saznanje da se sa momkom neću videti sigurno 3 meseca, a možda i duže. Nisam bila u dilemi, jer imam potpuno poverenje, nego sam znala da će mi nedostajti.
Sledelo je celodnevno putovanje. Avionska karta je bila od Beograda do Beča, pa na sledeći let Beč - Keln. U Kelnu nas je čekao autobus kojim smo putovali do Lobita.
 |
| Simpaticni kekisci u avionu :) |
 |
| Moj nadredjeni i ja za moju rodjendansku zurku :) |
"Milice ovo je tvoj ključ od sobe, bićeš u sobi sa Veronikom, ona je madjarica i jaaaako fina devojka. Lepo ćete se slagati. Izvoli".
Onako umorna, jos u soku pomislih: "Hm, ok za početak, ako je sve tako, biće to ok." Zahvalila sam se i otišla do kabine.
U kabini me je čekao namešten krevet (gornji, pošto su bili na sprat, ali svakako bih i ja taj izabrala, ne znam zašto svi vole onaj drugi). "Fina neka cimerka." Upalila sam svetlo (verovatno je probudila) i pokušala da se provučem do kreveta. Veličina kabine me je prilično iznenadila, ali jedino o čemu sam u tom trenutku razmišljala bilo je "Da li je krevet udoban?"
Cele sezone imala sam problema sa veličinom kabine, jer je kabina bila toliko mala da kad se jedna sprema za posao ova druga mora da je na krevetu ili da izadje iz kabine kako bi ovoj što se sprema ostavila prostora. Užas. Jedina dobra stvar je bila što tako malu kabinu spremiš za 10min kompletno. Da ne pričam o kupatilu. Dve kabine dele jedno kupatilo. Što znači da smo nas dve imale još dva "cimera" koji da naglasim NIKADA nisu ribali kupatilo. Lepe reči, svadja, pretnje, žalbe (hotel menadžeru) i traženje novih cimera...sve je bilo uzaludno. Ostalo je da se pomirim sa tim da ću do kraja sezone ribati zato što je meni bitno da ne živim u svinjcu. Cimerka (najbolja cimerka koju sam imala Veselina iz Bugarske) i ja smo posle dobijale poruke i slatkiše od "WC cimera"...
 |
 | ||
| Moje drage Milica i Veselina hvala za čistoću u kupatilu. Vaš dragi komšija. |
Veronika je bila izuzetno pedantna devojka (koja nikada nije dobila čokoladu :D ), ali mene nikako nije volela. Posle nekoliko dana, bez ikakvog razloga prestala je da priča sa mnom. Bila je "stari" radnik i znala je već gde šta stoji na brodu. Kad god bih je nešto pitala, ona se svaki put pravila da me ne čuje, a ja onako uporna unesem joj se u lice i pitam sve dok mi ne odgovori. I kad mi odgovori, svaki put je odgovor bio propraćen kolutanjem očima (ispale joj dabogda). Nisam se ja bunila. Mislila sam "Možda je to i dobro, svakako ceo dan radim i kad dodjem u kabinu niti me šta pita niti ja nju" i tako sam imala potpuni mir.
Pošto smo obe bile iz restorana bilo je nezgodno spremati se (u onako maloj kabini i kupatilu) jer smo se u isto vreme budile i bio nam je isti raspored. Čak se jednom prilikom ona kao najodgovorniji radnik na brodu, koji uvek ustaje na vreme, spremila za posao, videla da sam se ja uspavala (verovatno je isla na prstima da me ne probudi) i otisla u restoran. Bar da me šutnula i da je rekla "Ustaj kravo, zakasnićeš!".
Nekoliko trenutaka kasnije probudilo me zvono telefona i glas mog nadredjenog "Je l' dolaziš?".
Prvih mesec dana mi je bilo najteže. Radila sam razne poslove ovde kod kuće (pijaca, kafići, trgovina...i još mnogi drugi honorarni poslovi) i radim od svoje 14. godine, navikla sam da radim, ali tamo sam prvih nedelju dana plakala svaki dan i stalno su mi se smenjivale misli "Što meni ovo treba?", "Ja ovo ne mogu!", "Ja ovo ne želim da trpim!", "Zašto da trpim ovo?" pa onda "Tu sam gde sam, to sam htela, sad ćutim i trpim!", "Puno sam uložila u sve to, svaki početak je težak." Na kraju su mi se misli konačno nagodile "Dobro, ostaću tu dok ne vratim uložen novac, a onda ću odlučiti šta ću."
Moj brod je bio predvidjen za 40-45 zaposlenih i oko 150 putnika. Znači manji brod.
Pošto je to bio početak sezone, to je podrazumevalo unos svega mogućeg na brod (to se zove LOADING). Namirnice bukvalno SVE za kuhinju, so, brašno, šećer, mleko, voće, povrće, meso...hemija za čišćenje broda, posteljine, garderobe...papiri i sve potrebno za recepciju, piće, vina, sokovi, voda (sve za bar i restoran)... Inace kod nas na brodu je stalno bio neki PARTY (loading party, garbage party, general cleaning party). Jedino lepo je bilo b-day party kada je neko od zaposlenih imao rodjendan i organizovao u CREW MESS-u (prostorija u kojoj smo imali televizor i koja je bila predvidjena za druženje i okupljanje u slobodno vreme (ako ga imate)), ali čim čuješ PARTY tebe već muka spopadne od svih ostalih partijanja.
GARBAGE party je podrazumevao izbacivanje smeća sa broda. Stanemo svi u liniju i dodajemo plave vreće pune smeća od ruke do ruke, sve do kontejnera (na nekim brodovima to samo mornari rade, kod nas na brodu to su SVI radili).
Tup, tup tup "CREW ANNOUNCEMENT, CREW ANNOUNCEMENT!!! GARBAGE PARTY, GARBAGE PARTY, GARBAGE PARTY!!!" Glas hotel menadžera koji nas poziva sve da ostavimo sve poslove koje trenutno radimo i da dodjemo na prednji deo broda (gde je veliki kontejner u kojem se nalaze sve te divne mirišljave plave vreće)... Za mene je to bilo nebuloza, da mi (konobari iz restorana), ostavljamo posao (npr postavljanje stolova za ručak), idemo da nosimo smeće i u istim tim uniformama se vraćamo u restoran da završimo npr postavljanje stolova O.o Ali tamo te niko ništa ne pita i što manje razmišljaš, vidiš i komentarišeš, bolje za tebe. Bogami prošlo je dosta vremena dok sam ja to shvatila.
GENERAL CLEANING party je podrazumevao generalno čišćenje broda jednom nedeljno. Ture su uglavnom trajale po nedelju dana. Poslednji dan posle doručka, dok gosti čekaju da se iskrcaju mi polako počinjemo sa generalnim čišćenjem počevši od slanika, preko nogu od stolova i stolica, prozori... Svako svoj deo. Mi iz restorana imali samo zadatak da restoran zablista i da se sve postavi za sledeće goste, jer nije bilo pauze. Već se znalo šta se kada radi. Stari gosti se iskrcavaju (do nekih 10-11h), a novi stižu vec oko 16h, nakon čega imaju koktel u baru i stižu na večeru (u restoran). Najdraži mi je bio EMBARCATION DAY (dan kada se razmenjuju gosti), jer je restoran jedino tada imao "obrok" slobodan. Tada smo imali najviše vremena. Kada svi ostali padnu na nos, ja sam imala vremena i kosu da operem :D
Sve vaše navike sa kojima ste godinama živeli, ostavili ste ispred broda tog dana kada ste se ukrcali. Ja nisam mogla da zamislim da legnem obučena. Kod kuće uredno se istuširam, operem zube, obučem pidžamu (ili majicu) i legnem. Na brodu, jednom prilikom mi je (druga) cimerka, sa kojom sam se lepo slagala ujutru rekla da se uplašila za mene i da je gledala da li dišem i jesam li živa, jer sam zaspala u uniformi i kako sam legla nisam se do jutra pomerila :D Inače mi se desilo jednom da sam uzela mobilni da navijem da mi zvoni i zaspala sam u sekundi tako sa telefonom u ruci (naravno nisam ga navila). Opet ujutru odvratno zvono telefona i već znam da ću biti kažnjena i da ću taj dan raditi TEA TIME.
TEA TIME je vreme kada neko iz restorana ide gore u bar i pomaže njima da služe kafu i čaj i to je uvek bilo od 16-16:30h. Sada bi neko rekako "U ala ti je to kazna!", a onaj ko je bio na brodu zna koliko ti svaki sekund slobodnog vremena znači i kada imas vremena da spavas ti moraš po kazni da radiš. Verujte to je stvarno bila kazna (koju sam ja zbog mog spavanja odradjivala češće nego bilo ko drugi iz restorana). Veronika je tvrdila da sam ja povlašćena i da me nadredjeni poštedjuje jer smo svoji (pričamo isti jezik).
Ja sam bila jedina iz Srbije na brodu, nadredjeni (taj koji me po Veronikinoj tvrdnji štedeo) je bio iz Hrvatske, nešto malo iz Madjarske, Bugarske i najveći procenat posade je bila Rumunija.
Znaci ako se sve sabere da sam otišla bez momka, da sam bila jedina iz Srbije, da sam dobila Veroniku za cimerku, da mi je kabina bila toliko mala, da mi je plata bila duplo manja nego u nekoj drugoj kompaniji (bakšiš isto)...mogla sam da se vratim kući posle nedelju dana, ali ja sam bila zahvalna što sam uopšte i dobila ugovor i tešila sam se "Pa dobro, bolje s' magarca na konja!"
Ustvari u jednom momentu shvatiš da moras biti fleksibilan kao žvakaća guma i da je najbitnije stalno se tešiti i iz svake loše situacije izvući nešto dobro :D
Za mene je bilo bitno da imam samo jednu osobu na brodu sa kojom mogu u slobodno vreme (posle napornog dana) da se popnem na "krov" broda (sun deck), lepo se ispričam uz kafu, čaj, pivo, vino...
Posada na brodu se smenjivala brze nego što možete i da zamislite. Stalno je neko odlazio i neko nov dolazio na to mesto. Bilo je ljudi koji su ostajali i po dva dana.
Bio je jedan slovak koji nije znao ni engleski ni nemački. Mi mu kažemo "Zove te hotel menadžer u kancelariju", on uzme sundjer i krene da riba kuhinju... Kuhinja = Kancelarija, Hotel menadzer = Sundjer... Čudan neki rečnik... Nije mi bilo jasno kako takvi ljudi uopšte prodju intervju.
Uvek se neko našao tu za mene i uvek sam imala bar tu jednu osobu sa kojom sam mogla popiti to piće i ispričati se...
Moj ugovor se "završio" kada nisam imala ni tu jednu osobu. (o tome u nekom od sledećih "brodskih" postova)
 |
| Moja najdraza cimerka Vesi :) |
Vreme na brodu se računa u minutima i svaki minut ti je kao kuća. Sat ti postane najbolji prijatelj jer se ne odvajaš i stalno gledaš u njega i računaš. Vreme ti prolazi brzinom svetlosti jer nemaš vremena da se dosadjuješ. Kad radiš, zauzet si pa ti proleti, kad odmaraš samo gledaš na sat i želiš da ta sekundara ide malo sporije, ali šta zna sekundara. Kada imaš "mnogo" slobodnog vremena (2-3h) ideš napolje (ako ima uslova za to) i opet ti vreme proleti :) I kad sad pogledam sa ove tačke, meni je ugovor na brodu "proleteo" :)
Kada sam se ukrcala na brod, uveli su me u restoran, kuhinju i pokazali moje radno mesto. Tada sam prvi put videla kao to funkcioniše u restoranima i ako čitate izmedju redova shvatićete da je to bio moj prvi susret sa ovim poslom. Ne treba ni da napominjem da nisam imala pojma ni kako se tanjiri drže u ruci. Radila sam ranije kao konobarica u baru, ali je ovo skroz druga priča.
Ukratko objasnili su mi šta je moj posao i dodelili mi jednog konobara da me nauči. Imala sam tu sreću da dobijem iskusnog konobara (i dobrog čoveka) od kojeg sam imala šta da naučim. Lepo smo se slagali nedelju dana (koliko je on bio tu da me podučava) i kad su ga prebacili u bar bila sam ostavljena na milost i nemilost :D
 |
| Moja velika pomoc :) |
U stvarnom životu ja se ne svadjam, jednostavno pronadjem ljude sa kojima mogu i sa njima se družim, a one sa kojima ne mogu...hvala lepo dovidjenja. Nemam ja vremena u životu da se svadjam sa nekim... ali kad si zatvoren na tako mali prostor sa nekim ljudima koje su ti "dodelili", pa sa tim ljudima radiš, provodiš vreme, živiš (primoran si), moraš da se svadjaš inace aždaje te progutaju, pa ili će oni mene ili ja njih.
Ovde stajem za sada.
Post se odužio, a nisam rekla ni pola od onoga što imam tek da napišem :D Ja volim sve lepo detaljno :D
Hvala sto čitaš :)
