Toliko puta su me ljudi pitali kako sam ja upsela da odem na brod i kakvo je to iskustvo, da sam rešila da napišem post o tome pa ko želi neka pročita.
*(slike su ubacivena bez reda kako vam se tekst ne bi ucinio predugacak :D )
Pošto je to jedno veeeeeeliko iskustvo i ako bih pisala sve u jednom postu bilo bi predugačko. Rešila sam da napišem to u dva (ili tri) dela. U prvom ću objasniti kako sam otišla na brod i te "opšte" stvari, a u drugom ću pisati o životu na brodu i zanimljivostima ;)
Sama činjenica da živim u Srbiji već nagoveštava razlog mog odlaska na brod. Novac.
Godinu dana pre samog odlaska sestra i ja smo počele da pretražujemo internet i da skupljamo informacije. Mogla se pronaći gomila foruma (i korisnih informacija "iz iskustva") koji vode do sajtova samih kompanija (na kojima je sve sjajno i bajno i svi nasmejani na fotografijama).
Milion pitanja (u glavi) "Kako da odem?", "Gde da konkurišem?", "Koja kompanija je najpouzdanija?", "Sta će me pitati na intervjuu?"... pa onda "Želim da odem!", "Moram da odem!", "Želim da vidim i da probam da li ja to mogu!", "Hoću li uspeti?!", "Uspeću!", "Kako izgleda raditi u inostranstvu?", "Hoću li znati posao" ... A jezik?", "Hoću li videti neke nove gradove?"... i još mnogo drugih pitanja....
Konačno, pronašle smo agenciju iz Hrvatske "Riverside" i ljubaznog Damira i Martinu. Poslali smo CV (sestra, njen momak i ja) i čekali da se jave.
Sve to oko prijava počelo je već krajem avgusta. Dobili smo odgovor na mail sa predloženim terminom za SKYPE intervju (u septembru). Nakon tog "skype" intervjua (gde su nas pitali o prethodnom radnom iskustvu, na svim jezicima (koje smo naveli da znamo), takodje na svim jezicima nas upozorili da je rad na brodu jako naporan, kako fizički tako i psihički i da se radi "od jutra do sutra"), sledeći intervju nam je bio zakazan u Beogradu, skoro mesec dana kasnije.
Na intervjuu u Beogradu predstavili su nam 4 kompanije sa kojima "Riverside" saradjuje (Viking, Uniworld, Sea Chefs i River Advice). Prve dve su brodske kompanije koje zapošljavaju ljude, a druge dve su agencije koje saradjuju sa brodskim kompanijama, sto znači da i oni moraju uzeti "svoj deo kolača" (ovo će biti bitno dalje u priči). Inače postoje i mnoge druge kompanije u kojima možete da konkurišete - Avalon, Amawaterways, Scylla, A Rosa, Croisi Europe...
Postoje dve vrste ugovora (zavisi od kompanije).
Jedan (švajcarski) ugovor vam obezbedjuje mnogo bolje uslove (plata, osiguranje, radni staž i sve što ide uz to, a zaposleni u normalnoj državi treba da imaju) i onaj drugi ugovor (kiparski) koji vam obezbedjuje egzistencijalne uslove. Ja sam radila pod kiparskim ugovorom.
Jos jedan razlika izmedju ovih ugovora (za one koji gledaju dugoročnije) je što ti kod švajcarskih ugovora ide radni staž i ti posle odredjenog radnog staža stečenog u njihovoj kompaniji stičes pravo na minimalnu švajcarsku penziju, dok kod kiparskih ugovora, posle ugovora dobiješ "Hvala lepo, dovidjenja", prevedeno na srpski jezik, dobiješ ŠIPAK!
*proverite ovu informaciju, jer je tako bilo ranije, a znam da se nešto menjalo
Razlika u platama je znatna (duplo veća/manja), broj dana godišnjeg odmora (u mojoj kompaniji je bilo 14 dana godišnjeg odmora za celu sezonu, dok je u sestrinoj kompaniji to malo drugačije, dva meseca radi (bez slobodnog dana), pa je tri nedelje kod kuće i tako celu sezonu).
Treći intervju na koji smo (nas troje) bili pozvani (od strane kompanija), bio je u Zagrebu. Prvo je išla sestra sa momkom jer su njih predložili za kompaniju VIKING (ja sam bila "prosledjena" agenciji Sea Chefs, a u okviru njih sam dobila kompaniju Luftner). E sad ću se tu malo zadržati.
Znaci, to kako se ti pokažes na intervjuu kod agencije i kako te oni procene, oni proslede tvoju prijavu kompaniji, što nije nikakva sigurnost, a i može biti mač sa dve oštrice. Dobra strana agenata je što njihovi kandidati imaju prednost u odnosu na kandidate koji apliciraju sami u kompaniju, a loša strana je što ako agent odredi tebe za jednu kompaniju i pošalje te samo kod njih na razgovor, ti nemaš šansu da odeš u drugu kompaniju, a to što te agent "prosledi" kompaniji tebi nije apsolutno nikakva sigurnost da ćeš dobiti ugovor. Pa tako ni ja nisam dobila šansu da odem na neki drugi intervju. Da ne bude zabune, dobro su mi došli agenti, jer sam se osećala malo izgubljeno i nesigurno (ipak je to veliki korak bio za mene).
Da se vratim intervjuu u Zagrebu. Pošto su sestra i momak išli pre mene, pronašli su na internetu neki jeftin smeštaj u blizini hotela gde je bio intervju. Došli su dan ranije, prespavali, odmorili se od puta i spremni bili u hotelu u 9h na intervjuu. Poučena njihovim iskustvom, uradila sam isto.
Pre nego što sam krenula u Zagreb, agent mi je poslao spisak ljudi koji idu na intervju. Zvala sam ljude sa spiska i predlozila im ideju, samo jedna devojka je pristala. Dogovorile smo se. Ja sam išla autobusom koji je išao kroz Sremsku Mitrovicu, gde je devojka ušla u autobus. Tu smo se upoznale i lepo ispričale do Zagreba. Brzo mi je prošlo vreme. Ona je radila na prekookeanskom i sada je došla na godišnji i pokušala da vidi hoće li uspeti da predje na rečni. Imala sam utisak da ne trepćem, dok mi je prepričavala njena iskustva.
Stigle smo tamo, smestile se, prošetale do radnje, popile nes, pripremile za sutra i svaka sa svojim mislima u glavi i sa istom željom (da prodjemo sutra na intervjuu) zaspale.
Ujutru u hotelu su nas docekali ljubazni agenti, dali nam da popunimo neki papir, nekoliko saveta i poželeli nam sreću. Prvo smo svi ušli u jednu prostoriju gde su nam se predstavili ljudi iz kompanije (na engleskom jeziku) i zamolili nas da sačekamo napolju svojih 5 minuta.
Bilo nas je mnogo i iz raznih mesta.
Na papiru, sa zadnje strane stajao je kao neki test. Zapravo nije to bio test nego prostor za poslodavce da upišu njihov utisak o nama. Rečenice su se odnosile na naše držanje, pojavu, način na koji govorimo (tiho, normalno, glasno), pogled (skrivanje, direktan pogled (da ne kažem zurenje) i normalna komunikacija), način komunikacije (komunikativan, normalno, stidljiv), sedenje...i još neka pitanja (kojih više ne mogu ni da se setim). Tog momenta sam shvatila da im je to bitnije nego ono šta smo napisali u CV-ju.
Pitala me je na kom jeziku želim prvo da pričam (engleski, nemački), ja sam rekla da mi je svejedno. Počele smo konverzaciju na engleskom. Pitala me o mom radnom iskustvu. Posle me na nemačkom pitala da opišem jedan svoj radni dan (čisto da proveri znanje jezika)... Nastavile smo razgovor na engleskom. Rekla mi je da mi u prijavi stoji housekeeping, ali da ona želi mene na poziciji pomoćnog konobara.
Kada sam se prijavljivala (prvi put) agent me je posavetovao da stavim housekeeping, jer je veća verovatnoća da ću dobiti taj posao, ali eto iz kompanije su me videli na drugoj poziciji. Na intervjuu u Beogradu su nam rekli da na rečnim brodovima nema pozicija "pomoćni" kao na prekookeanskim 100 nekih menadžera i šefova. Ovde ima jedan hotel menadžer, jedna linija ispod njega (moj nadredjeni) i obični smrtnici (mi konobari - u mom slučaju). Postojala je pozicija, ali samo na nekim bordovima.
Tako je ona meni na intervjuu u Zagrebu, na moju prijavu dopisala "pomoćni konobar".
Svi su me savetovali da je posao u restoranu najteži posao koji devojka može dobiti da radi, ali pošto je meni bilo bitno samo da odem, nisam mogla baš mnogo da biram. Tada su nam rekli da će nas mailom obavestiti o ishodu intervjua.
Opet se vracam na intervju u Beogradu (tamo smo dobili baš mnogo informacija) :) Rečeno nam je da, pošto smo iz Srbije, ako ne dobijemo ugovor odmah (za početak sezone), nema šanse da ćemo otići posle (u toku sezone), jer nama iz Srbije treba radna viza, a oni nemaju vremena da čekaju na to pa biraju ljude iz EU.
Posle neke dve nedelje dobila sam e-mail sa sadržinom da sam prošla intervju, ali da nisam dobila ugovor i ako oni u toku sezone odluče da sam im ja dobro rešenje, obavestiće me o tome.
Od tog trenutka sam prestala da razmišljam o brodu i počela da planiram kako i sta dalje ovde u Srbiji (mada nisam prestajala da se nadam i da očekujem poziv). :)
Ubrzo posle toga se javio moj agent iz Hrvatske i pitao da li sam jos uvek zainteresovana za posao na brodu.
Tog dana mi je poslao sve papire. Sutradan sam otišla u BG predala za vizu (oko 60e), odradila lekarski pregled (isto u BG, koji je koštao oko 8.000 din koji nije obavezan za sve kompanije). Sačekala rezultate, poziv iz konzulata i avionsku kartu od kompanije.
U medjuvremenu sam išla u Linc na sedmodnevnu obuku za brod gde smo dobili i sertifikat :)
(ako vas interesuje javite mi da napišem post i o treningu u Lincu) :)
Na brod sam se ukrcala 27.03.2013. u Lobitu (Holandija). Rute su mi bile po nedelju dana Holandija - Belgija, posle toga nekoliko puta od Passau-a (Nemačka) do Crnog Mora i nazad (te ture su trajale dve nedelje) i posle toga Nemačka, Austrija, Slovačka, Madjarska pa nazad i tako do kraja sezone (dok nisam dala otkaz, o tome kako i zašto u nekom od sledećih postova) :)
*(slike su ubacivena bez reda kako vam se tekst ne bi ucinio predugacak :D )
 |
| Slika sa neta |
Pošto je to jedno veeeeeeliko iskustvo i ako bih pisala sve u jednom postu bilo bi predugačko. Rešila sam da napišem to u dva (ili tri) dela. U prvom ću objasniti kako sam otišla na brod i te "opšte" stvari, a u drugom ću pisati o životu na brodu i zanimljivostima ;)
Sama činjenica da živim u Srbiji već nagoveštava razlog mog odlaska na brod. Novac.
Godinu dana pre samog odlaska sestra i ja smo počele da pretražujemo internet i da skupljamo informacije. Mogla se pronaći gomila foruma (i korisnih informacija "iz iskustva") koji vode do sajtova samih kompanija (na kojima je sve sjajno i bajno i svi nasmejani na fotografijama).
Milion pitanja (u glavi) "Kako da odem?", "Gde da konkurišem?", "Koja kompanija je najpouzdanija?", "Sta će me pitati na intervjuu?"... pa onda "Želim da odem!", "Moram da odem!", "Želim da vidim i da probam da li ja to mogu!", "Hoću li uspeti?!", "Uspeću!", "Kako izgleda raditi u inostranstvu?", "Hoću li znati posao" ... A jezik?", "Hoću li videti neke nove gradove?"... i još mnogo drugih pitanja....
 |
| Slika sa neta |
Sve to oko prijava počelo je već krajem avgusta. Dobili smo odgovor na mail sa predloženim terminom za SKYPE intervju (u septembru). Nakon tog "skype" intervjua (gde su nas pitali o prethodnom radnom iskustvu, na svim jezicima (koje smo naveli da znamo), takodje na svim jezicima nas upozorili da je rad na brodu jako naporan, kako fizički tako i psihički i da se radi "od jutra do sutra"), sledeći intervju nam je bio zakazan u Beogradu, skoro mesec dana kasnije.
Na intervjuu u Beogradu predstavili su nam 4 kompanije sa kojima "Riverside" saradjuje (Viking, Uniworld, Sea Chefs i River Advice). Prve dve su brodske kompanije koje zapošljavaju ljude, a druge dve su agencije koje saradjuju sa brodskim kompanijama, sto znači da i oni moraju uzeti "svoj deo kolača" (ovo će biti bitno dalje u priči). Inače postoje i mnoge druge kompanije u kojima možete da konkurišete - Avalon, Amawaterways, Scylla, A Rosa, Croisi Europe...
Jedan (švajcarski) ugovor vam obezbedjuje mnogo bolje uslove (plata, osiguranje, radni staž i sve što ide uz to, a zaposleni u normalnoj državi treba da imaju) i onaj drugi ugovor (kiparski) koji vam obezbedjuje egzistencijalne uslove. Ja sam radila pod kiparskim ugovorom.
Jos jedan razlika izmedju ovih ugovora (za one koji gledaju dugoročnije) je što ti kod švajcarskih ugovora ide radni staž i ti posle odredjenog radnog staža stečenog u njihovoj kompaniji stičes pravo na minimalnu švajcarsku penziju, dok kod kiparskih ugovora, posle ugovora dobiješ "Hvala lepo, dovidjenja", prevedeno na srpski jezik, dobiješ ŠIPAK!
*proverite ovu informaciju, jer je tako bilo ranije, a znam da se nešto menjalo
Razlika u platama je znatna (duplo veća/manja), broj dana godišnjeg odmora (u mojoj kompaniji je bilo 14 dana godišnjeg odmora za celu sezonu, dok je u sestrinoj kompaniji to malo drugačije, dva meseca radi (bez slobodnog dana), pa je tri nedelje kod kuće i tako celu sezonu).
 |
| Brod na kojem sam bila zaposlena, parkiran u Volendamu (prelepo mestasce) :) |
Treći intervju na koji smo (nas troje) bili pozvani (od strane kompanija), bio je u Zagrebu. Prvo je išla sestra sa momkom jer su njih predložili za kompaniju VIKING (ja sam bila "prosledjena" agenciji Sea Chefs, a u okviru njih sam dobila kompaniju Luftner). E sad ću se tu malo zadržati.
Znaci, to kako se ti pokažes na intervjuu kod agencije i kako te oni procene, oni proslede tvoju prijavu kompaniji, što nije nikakva sigurnost, a i može biti mač sa dve oštrice. Dobra strana agenata je što njihovi kandidati imaju prednost u odnosu na kandidate koji apliciraju sami u kompaniju, a loša strana je što ako agent odredi tebe za jednu kompaniju i pošalje te samo kod njih na razgovor, ti nemaš šansu da odeš u drugu kompaniju, a to što te agent "prosledi" kompaniji tebi nije apsolutno nikakva sigurnost da ćeš dobiti ugovor. Pa tako ni ja nisam dobila šansu da odem na neki drugi intervju. Da ne bude zabune, dobro su mi došli agenti, jer sam se osećala malo izgubljeno i nesigurno (ipak je to veliki korak bio za mene).
Da se vratim intervjuu u Zagrebu. Pošto su sestra i momak išli pre mene, pronašli su na internetu neki jeftin smeštaj u blizini hotela gde je bio intervju. Došli su dan ranije, prespavali, odmorili se od puta i spremni bili u hotelu u 9h na intervjuu. Poučena njihovim iskustvom, uradila sam isto.
Pre nego što sam krenula u Zagreb, agent mi je poslao spisak ljudi koji idu na intervju. Zvala sam ljude sa spiska i predlozila im ideju, samo jedna devojka je pristala. Dogovorile smo se. Ja sam išla autobusom koji je išao kroz Sremsku Mitrovicu, gde je devojka ušla u autobus. Tu smo se upoznale i lepo ispričale do Zagreba. Brzo mi je prošlo vreme. Ona je radila na prekookeanskom i sada je došla na godišnji i pokušala da vidi hoće li uspeti da predje na rečni. Imala sam utisak da ne trepćem, dok mi je prepričavala njena iskustva.
Stigle smo tamo, smestile se, prošetale do radnje, popile nes, pripremile za sutra i svaka sa svojim mislima u glavi i sa istom željom (da prodjemo sutra na intervjuu) zaspale.
Ujutru u hotelu su nas docekali ljubazni agenti, dali nam da popunimo neki papir, nekoliko saveta i poželeli nam sreću. Prvo smo svi ušli u jednu prostoriju gde su nam se predstavili ljudi iz kompanije (na engleskom jeziku) i zamolili nas da sačekamo napolju svojih 5 minuta.
Bilo nas je mnogo i iz raznih mesta.
Na papiru, sa zadnje strane stajao je kao neki test. Zapravo nije to bio test nego prostor za poslodavce da upišu njihov utisak o nama. Rečenice su se odnosile na naše držanje, pojavu, način na koji govorimo (tiho, normalno, glasno), pogled (skrivanje, direktan pogled (da ne kažem zurenje) i normalna komunikacija), način komunikacije (komunikativan, normalno, stidljiv), sedenje...i još neka pitanja (kojih više ne mogu ni da se setim). Tog momenta sam shvatila da im je to bitnije nego ono šta smo napisali u CV-ju.
Pitala me je na kom jeziku želim prvo da pričam (engleski, nemački), ja sam rekla da mi je svejedno. Počele smo konverzaciju na engleskom. Pitala me o mom radnom iskustvu. Posle me na nemačkom pitala da opišem jedan svoj radni dan (čisto da proveri znanje jezika)... Nastavile smo razgovor na engleskom. Rekla mi je da mi u prijavi stoji housekeeping, ali da ona želi mene na poziciji pomoćnog konobara.
Kada sam se prijavljivala (prvi put) agent me je posavetovao da stavim housekeeping, jer je veća verovatnoća da ću dobiti taj posao, ali eto iz kompanije su me videli na drugoj poziciji. Na intervjuu u Beogradu su nam rekli da na rečnim brodovima nema pozicija "pomoćni" kao na prekookeanskim 100 nekih menadžera i šefova. Ovde ima jedan hotel menadžer, jedna linija ispod njega (moj nadredjeni) i obični smrtnici (mi konobari - u mom slučaju). Postojala je pozicija, ali samo na nekim bordovima.
Tako je ona meni na intervjuu u Zagrebu, na moju prijavu dopisala "pomoćni konobar".
Svi su me savetovali da je posao u restoranu najteži posao koji devojka može dobiti da radi, ali pošto je meni bilo bitno samo da odem, nisam mogla baš mnogo da biram. Tada su nam rekli da će nas mailom obavestiti o ishodu intervjua.
Opet se vracam na intervju u Beogradu (tamo smo dobili baš mnogo informacija) :) Rečeno nam je da, pošto smo iz Srbije, ako ne dobijemo ugovor odmah (za početak sezone), nema šanse da ćemo otići posle (u toku sezone), jer nama iz Srbije treba radna viza, a oni nemaju vremena da čekaju na to pa biraju ljude iz EU.
Posle neke dve nedelje dobila sam e-mail sa sadržinom da sam prošla intervju, ali da nisam dobila ugovor i ako oni u toku sezone odluče da sam im ja dobro rešenje, obavestiće me o tome.
Od tog trenutka sam prestala da razmišljam o brodu i počela da planiram kako i sta dalje ovde u Srbiji (mada nisam prestajala da se nadam i da očekujem poziv). :)
Ubrzo posle toga se javio moj agent iz Hrvatske i pitao da li sam jos uvek zainteresovana za posao na brodu.
Tog dana mi je poslao sve papire. Sutradan sam otišla u BG predala za vizu (oko 60e), odradila lekarski pregled (isto u BG, koji je koštao oko 8.000 din koji nije obavezan za sve kompanije). Sačekala rezultate, poziv iz konzulata i avionsku kartu od kompanije.
U medjuvremenu sam išla u Linc na sedmodnevnu obuku za brod gde smo dobili i sertifikat :)
(ako vas interesuje javite mi da napišem post i o treningu u Lincu) :)
Na brod sam se ukrcala 27.03.2013. u Lobitu (Holandija). Rute su mi bile po nedelju dana Holandija - Belgija, posle toga nekoliko puta od Passau-a (Nemačka) do Crnog Mora i nazad (te ture su trajale dve nedelje) i posle toga Nemačka, Austrija, Slovačka, Madjarska pa nazad i tako do kraja sezone (dok nisam dala otkaz, o tome kako i zašto u nekom od sledećih postova) :)
NASTAVIĆE SE... :)
Evo i linkovi ostalih delova:
Hvala sto čitaš :)
