Rad na brodu (rečnom) 6.deo - Intervju za brod

Pošto me dosta vas pitalo kako je izgeldao intervju evo da napisem nešto o tome.

Sestra i ja smo kopale i pretraživale sve moguće forume i skupljale sve dostupne informacije, rešile smo da je konačno vreme da predamo CV (što je bilo pre dve godine  ovo doba).

Polovinom oktobra (vodim se prema datumima iz mail-ova) smo aplicirali (nas troje) preko sajta agencije iz CRO (koja više ne postoji). Odgovorili su nam na mail i tražili da im pošaljemo CV (na engleskom), preporuke i sertifikate (takodje na engleskom), skeniranu sliku veličine za pasoš i kopiju pasoša.
Nakon što smo poslali sve potrebne papire zakazali su nam prvi (SKYPE) intervju za neke dve nedelje.
Iako je intervju bio preko skajpa, ispoštovala sam dress code, jer nisam bila sigurna da li će biti i slike ili samo ton  :)  Volim da se što bolje pripremim  :)

 

Preuzeto sa interneta

Bila sam sama u sobi, kako bih se mogla što bolje skoncentrisati. Dosta slabo sam ga čula i razumela, pa sam morala uložiti nadljudski napor kako bih razumela šta me pita. 

Na intervjuu mi je na početku rekao kakva je situacija, sa kojim agencijama kompanija saradjuje i neke osnovne informacije, kao i to da se naporno radi. Nakon toga je usledila provera jezika (onih koje ste naveli u CV-ju - u mom slučaju engleski, nemački).

Uglavnom je on pričao, ja sam se samo nege ubacila i odgovorila na konkretno pitanje. Moram da napomenem da mi je na sva tri jezika ponovio da se JAAAAKO NAPORNO radi i po ceo dan. Ja sam bila uporna i objasnila mu da sam svesna toga i da sam i ovde radila po ceo dan.
Nakon prvog intervjua rekao je da će mi poslati poziv za sledeći intervju u Beogradu za 3 nedelje. 

Drugi intervju u BG. Potrebno je bilo poneti odštampano sva dokumenta (koja sam već slala u mailu) sa sobom. Moram opet da napišem da je veoma važan dress code, jer je bilo i onih palih s' Marsa... "DRESS CODE? ŠTA JE TO DRESS CODE?  O.o  JA SAM SAMO DOŠLA NA INTERVJU..."

 

 Za one koji nisu sigurni šta je to dress code i zašto je važno ispoštovati taj deo, neka procunjaju malo po internetu, za ovaka intervju dobro će im doći.

 

Svi smo cekali u holu hotela da stignu. Bilo je mnogo kandidata pa su bili podeljeni u dva dana. Kada su stigli iz agencije, svi smo ušli u jednu prostoriju gde nam je vlasnik agencije, pustio kratku prezentaciju njihove agencije i kompanija sa kojima saradjuju (u ovom slučaju je bilo 4 kompanije). Usledila su kratka pitanja u vezi sa prethodno iznetim činjenicama i nakon toga, svi smo izašli napolje i čekali da dodjemo na red (i po nekoliko sati).

Kada je konačno došao moj red terma je učinila svoje. Ušla sam unutra (naravno nasmejana). Osmeh na njenom licu me je malo opustio jer je to za mene značila pozitivna reakcija na prvi pogled. Pomislila sam "Ok, sad treba da zablistaš!"

Još na prvom intervjuu ljubazni gospodin iz agencije je predložio da me pošalju u kompaniju koja je na nemačkom govornom području, jer ga znam dovoljno, a manja je konkurencija nego za englesko govorno područje, pa je samim tim i veća verovatnoća da dobijem ugovor.
Pošto smo se tako dogovorili, uzela sam par dodatnih časova u školi nemačkog jezika Daf Perfekt (koju sam inače pohadjala i koju vam toplo preporučujem jer sam prezadovoljna načinom rada i kvalitetom usluge koju pružaju), kako bih se što bolje pripremila za intervju.

Da se vratim priči ...
Pomislila sam "Ok, sad treba da zablistaš!". Malo smo se raspričale o nekim neobaveznim temama, verovatno da bi malo opustila napetu atmosferu i meni olakšala intervju.
Nakon toga prvo pitanje na engleskom jeziku (preživeh Ice Bucket Challenge). "Ali ja sam spremala intervju na nemačkom", pomislih i brzinom svetlosti pokušah da se prebacim i nadjem način da spasim situaciju. 

Ok malo smo pričale na engleskom. Posle sam prešla kod gospodina, jer on tečno priča nemački, pa da vidi kako stoje stvari.

Ok. Završio se i taj intervju i rekli su da će me o ishodu obavestiti putem e-mail-a.
Mailom su me obavestili da sam prošla intervju i da će mi poslati pozivnicu za sledeći intervju (sa nekim iz kompanije) u Zagrebu krajem januara.

Stigla pozivnica i za taj interju. Ajde Jovo nanovo."Sredi" jezike, dress code i saberi se!

Pošto su sestra i njen momak ranije išli na intervju u Zagreb jer su bili predloženi za drugu kompaniju (od strane agencije), ispitali su teren, pa sam ja išla sa nekim "predznanjem". Bukirala sam prenoćište blizu hotela i otišla dan ranije. 
Ljudi iz agencije su mi poslali listu ljudi koji treba da dodju na intervju, ako hoću da ih kontaktiram pa da zajedno dodjemo. Čula sam se sa nekoliko njih, ali sam se sa jednom devojkom dogovorila da idemo zajedno.

Stigli smo u smeštaj, procunjale, večerale, okupale i svaka sa svojim mislima zaspala.

Devet sati ujutru, svi smo u hotelu i nestrpljivo čekamo da krene fešta. Od agenata smo dobili neke papire koje je trebalo da damo ljudima iz kompanije kada udjemo unutra na razgovor.

Kao i u BG, i ovde smo svi ušli u jednu prostoriju gde su nam se predstavili i poželelei dobrodošlicu i sreću na intervjuu.
Jedan po jedan ulazili smo unutra.

Da se vratim na one papire što smo dobili od agenata. Sa zadnje strane papira, bilo je nešto nalik testu. Tog momenta sam shvatila da su njima bitnije neke druge stvari od mog radnog iskustva. Način na koji ulaziš u prostoriju, držanje tela, ton kojim govoriš, način na koji gledaš, gde držiš ruke.... Sve su to gledali.

Žena sa kojom sam pričala (na engleskom) bila je veoma ljubazna. Pitala me zašto zelim da idem na brod, da li znam da se naporno radi, na nemačkom me pitala da opešem svoj jedan radni dan (u nekom od kafića gde sam radila).... Posle toga smo pričale malo o brodovima kuda plove i pozicijama na brodu. Tada mi je predlozila da umesto za hauskiping, ona promeni prijavu za pomoćnog konobara u restoranu. Rekla sam da uradi kako misli da je najbolje.
Prijatna neka ženica bila.  :)

Stigao je mail sa rezultatima, ali ne ishod kakav sam ja očekivala. Prošla sam intervju, ali nisam dobila ugovor!

Evo da objasnim o čemu se radi. Postoje "dva kruga". Prvi je gde oni biraju radnike i organizuju ih (ko će ići na koji brod i na koju poziciju). Drugi krug je popunjavanje praznih mesta (oni ljudi koji im pošalju da da su odustali). 
Mi iz Srbije ako ne prodjemo u prvom krugu i odmah ne dobijemo ugovor, ne zovu nas za drugi krug, jer im je lakše da popune mesta sa kandidatima iz EU. NJIMA NE TREBA RADNA VIZA (na koju se kod nas čeka oko nedelju dana, neko je i ne dobije).

Nisam bila baš najsrećnija. Rasplakala sam se kao kiša, jer sam stvarno želela da odem... 

Posle dve-tri nedelje, zvoni mi telefon... Čovek iz agencije pita da li još uvek želim taj posao!

Eto kako sam ja prošla intervju i dobila ugovor. 

Nisam sigurna da li je meni agencija pomogla ili odmogla, jer su me agenti poslali samo na taj jedan intervju (sa kompanijom), nisu mi ni dali šansu da odem na neki drugi (koji bi možda prošla i radila pod boljim uslovima). Vi možete ići na sve intervjue, ako želite i ako vas pozovu iz kompanije kad aplicirate. Agencija je mač sa dve oštrice. 

Bilo kako bilo presrećna sam što sam otišla, jer kad jednom odete posle sve ide lakše  ;)



Nadam se da će vam moje iskustvo bar malo biti od pomoći!

Hvala što čitaš  :)

Čitaj dalje

Rad na brodu (rečnom) 5.deo - Zašto sam dala otkaz

Posle postova

Rad na brodu (rečnom) 1.deo - Kako sam ja otišla na brod

Rad na brodu (rečnom) 2.deo - Život na brodu

Rad na brodu (rečnom) 3.deo - HRANA i život na brodu

Rad na brodu (rečnom) 4.deo - Slobodno vreme

na red stiže dugo očekivani post  "Zašto sam dala otkaz".

U jednom od prethodnih postova, u kojima sam nesebično delila informacije i iskustva, spomenula sam da sam dala otkaz pa evo i nešto više o tome.


Kao nova na brodu, jedva da sam znala koja su moja prava i šta sve mogu ili ne mogu.
Bila sam od onih radnika koji ne kukaju za sitnice (samo za krupne stvari) i ako mi nešto kažu da uradim, ja to shvatim kao moj posao i jednostavno uradim, dok je bilo i onih koji krenu sa pitanjima "A što baš jaaaaaa?", "A je l' može to sutra, je l' mora sada?", "A što ne neko drugi?"...

Posle dve nedelje sam shvatila da neću izdržati do kraja sezone u restoranu i pitala hotmena da li postoji šansa da me prebaci u bar ako ja budem ispunjavala sve uslove (da znam posao i jezik). Tada mi je objasnio da on želi mene da prebaci u bar, samo da treba da se ukaže prilika i da se opustim još malo sa ljudima i sa poslom jer sam tu tek dve nedelje i treba ipak malo vremena da to sve dodje na svoje.
Kako se na brodu ljudi stalno menjaju, tako se otvaraju i nove mogućnosti za nas koji smo tu već duže.
Moguće je biti prebačen u skroz drugi departman, a ne samo biti unapredjen na bolju poziciju u svom departmanu.

Prvi put kada se ukazala šansa da me prebaci u bar, hotmen me je pozvao na razgovor i uz izvinjenje mi objasnio da su mi našli zamenu, ali da će me, čim se sledeća prilika ukaže, prebaciti.

Kako je vreme prolazilo, tako sam ja bivala sve opuštenija sa poslom i sa ljudima.
Kada se ukazala sledeća prilika, opet sam bila pozvana u kancelariju kako bih po drugi put čula istu priču. Našli su mi zamenu, ali evo sledeća prilika kad bude, idem 100%. 

U medjuvremenu, naučila sam posao u restoranu i osećala se bolje nego na početku sezone. U početku me je sve mučilo (nisam znala posao, trebalo mi je vremena da se opustim sa stranim jezikom, novi ljudi, nova cimerka :D), ali kako je vreme prolazilo, jedna po jedna stvari su dolazile na svoje mesto.

Kada sam već spomenula jezik, evo par stvari u vezi sa tim, jer me je mnogo ljudi pitalo kakvo znanje jezika je dovoljno...

Najbolje ćete otkriti kakvo vam je znanje jezika ako pokušate da se stavite u moju poziciju i da se žalite nadredjenom, ili da se posvadjate sa kolegom i isterate svoje. Na brodu postoji neki brodski rečnik poznat samo zaposlenima i sve što ne znaju kako se kaže to je ČINGILINGI (pokažu prstom na to što im treba i kažu dodaj mi onaj čingilingi), BABALU (babalu je svako ko vas nervira, neko za koga mislite da je gluplji, nesposobniji od vas, neko za koga se pitate kako je uopšte dospeo na brod), BANANA (banana je opomena pred kaznu)... Na brodu nekako svi znaju engleski, ali ga pričaju na neki čudan način. Znači bitno vam je da razumete i da znate toliko da prodjete intervju (u nekom od sledećih postova napisaću kako izgleda intervju), a kada bude trebalo da se posvadjate, da vidite kako ćete lako naučiti jezik (kao što je to bilo u mom slučaju).

Da se vratim na temu...
Posle tri meseca mog boravka na brodu u jednoj od "smena" zaposlenih, u restoran je došla devojka koja je bila mnogo sitnija (niža i mršavija) od mene.
Te nedelje moj zadatak je bio donošenje vode i pića u restoran (u jednom od prethodih postova sam pisala o podeli poslova u restoranu).
Često se dešavalo da iz bara dodju momci, uzmu gajbu vode ili bilo šta od pića jer im treba u tom momentu i ne donesu posle, pa meni kad zatreba nema i onda u sred one gužve trčim na drugi kraj broda da donesem šta fali.
Jednom sam besna rekla da bi bilo lepo kada bi momci iz bara nekada digli guzicu i pomogli nama iz restorana da donesemo piće, a ne k'o puvanjci svaki put samo da uzmu i da se prave ludi. Na to sam dobila odgovor: "Pa šta hoceš i ti imaš procenat od toga što oni prodaju..."  O.o 

 
Moj nadredjeni nije bio loš, ali nije znao da organizuje ni nas ni posao. Takodje nije bio autoritet, što je nama dosta otežavalo stvari. Npr na nekim borodovima se zna da samo muškarci nose gajbe i kraj priče i to odredjuje nadredjeni šta je čiji posao.

Svaki put kada bi trebalo da donesem piće u restoran svi su se pravili ludi i morala sam više puta ponavljati nadredjenom da im kaže da mi pomognu jer ne mogu da nastavim sa svojim poslom, umesto da on naredi i da se to podrazumeva...

Jednom prilikom sam besna i umorna od posla nadredjenom rekla "Jedva čekam da vidim nju (tu novu devojku, koja ni jezik nije znala k'o svet) na mojoj poziciji kako nosi gajbe!"

Razgovor se nastavio:

ON: "Jesi ti luda, pa naravno da ona neće nositi gajbe, vidi kolika je sitna!"
JA: "A ja mogu da vučem gajbe?!!!"
ON: "Pa vidi kolika si, ti možeš da povučeš!"
JA: "Ja planiram porodicu jednog dana i ne planiram da ostavim svoje zdravlje tu!"
ON: "O tome si trebala misliti pre nego što si došla ovde!"
JA: "Do sada, što sam nosila gajbe, nosila sam! Ja sam sa gajbama završila do kraja sezone!"
ON: "Ne možeš tako!!!"
JA: "Nego šta nego mogu! Ako smo svi jednaki, onda nema razlike! Ako ona ne može da povuče zašto su je poslali ovamo! Organizuj ljude, ne interesuje me!"
ON: "Sačekaćemo da se hotmen vrati sa godišnjeg pa ćemo videti šta on kaže!"
JA: "Ne treba meni nikakav hotmen, ako ti nisam dobar radnik pošalji me kući ovog momenta! Daj mi papir, potpisaću otkaz!"

Kada smo završili sa poslom samo su gajbe ostale na sred restorana. Nadredjeni me pitao zašto nisam sklonila i hoću li to uraditi. Ponovila sam da sam završila sa gajbama.
Svi konobari u restoranu su bili besni i nisu hteli da pričaju sa mnom (jer sada na njih pada taj posao). Tako sam se baš potresla...

A da! Svaki put kada sam nosila gajbe kroz brod, ostale kolege na brodu su su komentarisale "Mili pa što ti nosiš gajbe, to nije ženski posao!". Svi su to znali osim mog nadredjenog.

Da me ne shvatite pogrešno, prva tri meseca sam se raspala od posla i radila sam sve što mi je rečeno da je moj posao. Trebalo je vreme da me upoznaju i shvate da mi nije teško da radim. Hotmen me je u početku proveravao, otvarao svaki element, povlačio prstom da vidi jel ima prašine na mestima za koja nisam ni znala da postoje (kanalići u zidu). Kada je video da radim posao kako treba, često je govorio nadredjenom "Neka Milica to uradi.", jer je znao da će posao biti uradjen i da ne mora da proverava.
Znala sam koliko vredim i gde sam u odnosu na druge konobare i mogla sam tako da se postavim i posvadjam sa nadredjenim. Moj zahtev je bio razuman. Ja sam rekla da mi daju neki drugi posao, radiću, ali samo gajbe neću nositi.

Dva dana posle razgovora u restoranu, moj nadredjeni je otišao na godišnji, a hotmen se vratio. Ništa se nije promenilo od one večeri, niti me je neko nešto pitao. Posle 10 dana došao je red i na moj godišnji. Zamolila sam hotmena da me primi u kancelariju, htela sam da razgovaramo.

Ušla sam i lepo, konkretno i smireno rekla da sam razmišljala i da ako se ukaže prilika da me unapredi u konobara u restoranu da to i uradi, da ne čeka bar više, jer ovako u restoranu situacija postaje sve gora i ne znam koliko ću moći još da izdržim. Rekla sam da mi nije problem život na brodu, ali da ne mogu više biti pomoćni konobar, a od bara koliko vidim neće biti ništa (kada sam bila mala, moji su mu stalno pričali priče, pa eto igrom slučaja znam i za onu o pastiru i vuku, kada je čuvao ovce pa vikao "Vuk, vuk!!!").

Evo da vam objasnim zašto nisam mogla više biti pomoćni konobar. 
U restoranu (kako sam već objasnila) kod nas na brodu bilo je 3 konobara i 3 pomoćna konobara. Konobari su bili uvek više u kontaktu sa gostima i njihov posao je bio da uzmu porudžbinu, da posluže jelo, da provere da li nešto treba, da rasklone sto i da uzmu bakšiš  :)
Pomoćni konobar ide u kuhinju sa papirićem koji mu je dao konobar i čeka u kuhinji da mu spakuju hranu na tacnu (na koju stane 12 tanjira - svaki tanjir prazan je 900g + hrana na njemu, a sama tacna je toliko teska da moram da se poslužim i drugom rukom kako bih je dohvatila sa police i još plastični poklopci koji su isto teski toliko da ih nosim u dve ruke kada ih vraćam same u kuhinju). Ako saberemo sve što je moglo stati na tu tacnu, tacna je bila teška sigurno 15kg, što je pomoćni konobar morao iznositi sam. 

Sporedni poslovi (poslovi posle servisa) pomoćnog konobara su bili da polira escajg, da usisava restoran, da donosi piće, dok su konobari postavljali stolove, brinuli o slanicima, menijima i stoljnjacima.

Veronika je bila naštreban konobar. Imala je dana da pravi greške, ali svi smo imali takvih dana. Ona jedina u restoranu nije delila bakšiš sa svojim kolegom/koleginicom jer je smatrala da je najbolja i da dobija najviše bakšiša i zašto bi ona to delila... 

Kad smo kod bakšiša moram vam ispričati nešto  :)
Pošto je ona bila takva kakva je bila i svaki euro joj je bio veliki kao kuća, ja sam rešila malo da joj stanem na muku.

 Te nedelje je bio baš loš kruz. Posla je bilo preko glave, a gosti se stisli ko da zmiju u džepu imaju. Na kraju kruza, sedimo, doručkujemo i pričamo ko je koliko dobio (tada sam ja još bila Veronikin pomoćni konobar). Ajde što ona ne deli bakšiš, ali neće ni da kaže koliko dobije, a kada treba da čuje koliko su drugi dobili njen nos je prvi tu. 
I sad tako jedan po jedan, govore ljudi kako su prošli, (prosek je bio oko 50e za 8 stolova), a ja kad je na mene došao red onako gledam u svoj tanjir i kao neobavezno prokomentarišem "Meni ovi simpatični ljudi što su sedeli za ovim stolom ostavili 100e" (a ja nisam imala ni 50e od svih stolova, ali neka crkne kad je takva).
 Te noći verujem da nije spavala  :D

Jednostavno nisam mogla da podnesem činjenicu da moram da budem pomoćni konobar nekome ko je nesposobniji od mene i patim se, a znam da sam sposobna za poziciju konobara.

Sutradan sam otišla na zasluženi godišnji odmor od dve nedelje.

Poslednji dan mog godišnjeg, sedim u piceriji u Grčkoj i čekam da mi stigne autobus. Stiže mi poruka od nadredjenog: "Čestitam, unapredjena si! :) "

Ne mogu da vam opišem koje je to olakšanje bilo za mene.

Kada sam se vratila na brod, potrudila sam se da opravdam ukazano poverenje. Ubrzo sam dobila da služim VIP sto jedne nedelje (što je meni bila dovoljna potvrda da sam napredovala).

Prošlo je dosta vremena i stvari su se stalno menjale, kao i moje cimerke.  :)

Vesi je devojka iz Bugarske sa kojom sam se najbolje slagala za celu sezonu. Dosta je mladja od mene, ali zrelija od mnogih mojih vršnjaka. Super smo se slagale i zabavljale. Vreme dok mi je ona bila cimerka, mi je bio najlepši period na brodu. Izlazile smo zajedno napolje kada nam je vreme dozvoljavalo... Pričale smo jedna drugoj i žalile se na probleme sa posla... Razumele jedna drugu... Svako veče posle radnog vremena smo bile gore na sun decku i pijuckale nešto, opuštajući se od proteklog dana.
Vesi je dobila ugovor na Vikingu i ubrzo otišla... Videle smo se par puta u Budimpešti, pre nego što sam ja dala otkaz.  
Kada je Vesi otišla sa broda nisam imala više sa kim da pričam, da se šalim, da delim probleme... Dobila sam novu cimerku (iz Rumunije) koja je bila ok, ali ne kao Vesi. Zvala me ona stalno da dodjem gore na sun deck. Ja odem, oni (njih desetak rumuna) sede u krugu i pričaju na rumunskom. Ja sednem pored nje, ali oni i dalje pričaju na rumunskom... Ok ja odem da spavam... I tako je bilo 2-3 puta, posle nisam više ni išla gore. Začaurila sam se u kabinu.

Život mi se sveo na restoran, kabinu i trčanje napolje u potrazi za internetom, ne bi li videla momka preko skajpa i bar malo se oraspoložila. 
Ja sam inače baš društvena osoba i nije mi smetalo što sam se družila samo sa Vesi, ali kada nisam imala više ni tu jednu osobu sa kojom mogu da pričam otvoreno i bez kalkulacije, počela sam da se osećam jako loše.

Poslednje dve nedelje mog rada na brodu su postale jako mučne za mene. Svakim danom sam se lomila da li da ostanem ili da idem. U glavi su mi stalno odzvanjale reči: "Sve što počneš, ništa ne završiš!" (kako me je otac uvek bodrio) i vukle me da ostanem na brodu i završim sezonu, ali moje telo je odbijalo.
Osećala sam da se gušim i falilo mi je vazduha. Izlazila sam iz restorana, samo da udahnem vazduh, ali nikada ga nije bilo dovoljno. Knedla u grlu i kamen u grudima, a želudac se zakovrnuo. Tih dana išla sam 4 puta dnevno u WC, što nikako nije bilo normalno za moj organizam. Žalila sam se nadredjenom i govorila da se ne osećam dobro, ali me nije shvatao ozbiljno. Sve se uvek nekako završavalo sa nekom šalom.
 

Završavamo sa doručkom. Ušli smo u Bratislavu i kapetan pokušava da parkira brod. Prolazimo pored ostalih brodova koji su tu parkirani... VIKING RINDA!!! Posle 5 i po meseci, neočekujući, vidim sestrin brod i tog momenta počinjem da se preispitujem po 100 puta, kako se zove njen brod... Nikada mi se nije desilo tako nešto da iz neverice i iznenadjenja posumnjam u svoju informaciju  :D

 

Trčim do nadredjenog i molim ga da idem napolje: "Eno sestrinog broda!!! Ja moram napolje!!!" 
On: "Ne možeš! Nisu još svi završili sa poslom!" 
Ja: "Molim te! Molim te! JA MORAM!!! Završila sam svoje, pomogla sam ovom, onoj..." 
On: "Ajde idi i nemoj kasniti na ručak!  :)  "

Tog momenta, onako u uniformi, otrčala sam na njen brod. Na recepciji su mi rekli da je ona na godišnjem (eto koji sam ja baksuz), ali da je njen momak tu (koji mi je kao brat :) ). Pozvali su ga gore na recepciju. Iznenadio se kad me video. Proveo me kroz brod i pokazao mi kako to sve funkcioniše kod njih...

Enterijer na njihovom brodu je bio mnogo svetliji. Brod je bio veći pa je i plafon bio malo viši... Sreli smo i njegovog šefa, upoznali se i pitao me zašto ja nisam kod njih na brodu...  
Posle smo zajedno otišli na moj brod da on vidi kako je kod mene... Tek kada sam posle njihovog broda usla na svoj osecala sam se u kutiji. Tamno zeleni tepih i tamno braon zidove nisam primecivala celu sezonu, ali posle onog "svetlog" enterijera, ovo mi je stvaralo osećaj depresije i teskobe...

Otišao je na svoj brod, a ja sam otišla da radim...

Tog dana sam stalno razmišljala... 

 Znate kojom brzinom razmišljate kada treba da donesete neku odluku. Ja sam znala da ne mogu ostati više na brodu.

Posle rucka otišla sam kod hotmena i rekla da želim da idem kući.

Vidno iznenadjen, pokušao je da me ubedi na sve moguće načine da ostanem. Prvo lepo rečima da sam toliko već izdržala i da je još malo i kraj sezone, pa da idu bolji kruzevi, biće više para. Moja jedina misao je bila "Konačno idem kući...". Rekao je da ne može da me pošalje kući jer po ugovoru otkazni rok je mesec dana (što je već bio skoro kraj sezone).
Pitala sam ga koji je način da on mene pošalje kući, kako su drugi ljudi mogli da odu u roku od dva tri dana. Rekao je da će mi kompanija uzeti nešto para kao kaznu što nisam ispoštovala ugovor. Pitala sam koliko je to... "Oko 400e." - rekao je...
Pogledala sam ga i rekla: "Mi smo svi ovde zbog para. Znam da idu bolji kruzevi. Znam da će biti više para... ali ako ja Vama sad kažem da mi tih 400e ne znači ništa i da želim da idem kući, da li Vi možete da zamislite kako se ja osećam?"
On: "Pisaću u ofis da posalju papire..."
Ja: "Hvala Vam."

 Izašla sam iz kancelarije i počela da preispitujem svoja osećanja. Nisam osećala ništa... Otišla sam u kabinu da se spremim za večeru...

Ulazim u restoran, sedam pored nadredjenog i onako u šoku pita: "Da li si ti normalna?"
"Da. Idem kući. Ne mogu više."  

Otišla sam u kuhinju da uzmem svoju večeru. Tamo je bio kapetan. Onako opušteno me pitao kako život. Ja mu odgovorim: "Sada je dobro, idem kući za dva dana..."
On začudjen upita: "Pa zašto?!!!"
Kroz šalu mu odgovorim: "Znate da imam problema sa Veronikom od početka sezone :)" 

Kaže on meni onako ozbiljan: "Sad idem kod hotmena da naredim da je prebace na drugi brod!!!"
"Neeeee, nemojte. Hvala Vam. Već je sve rešeno i poslati su papiri. Idem kući. Čast mi je da sam Vas upoznala."

Posle dva dana iskrcala sam se u Budimpešti. Nešto je stalo u kofer, a ostalo sam stavila u plavi džak za smeće. Kofer mi je pukao (kod kineza sam kupila onaj za 2 300din, još uvek izgleda kao nov, samo što nije svrsishodan, nema ni jednu ručku), ali ništa više nije bilo važno. 

Krenula sam kući...

 

Da sumiramo žašto sam ja ustvari dala otkaz...

Otkaz sam dala jer sam shvatila da mi ne vredi da izgubim zdravlje zbog nekih 1.000e+ koje (ako odlučim da odem ponovo na brod) mogu zaraditi sledeće sezone. Vratila sam uložen novac. Više se ne osećam dobro i vreme je da idem kući. Poseta sestrinom brodu je bila samo okidač i (za mene) još jedan "znak pored puta".
Naravno da u životu treba da istrajemo i izguramo šta smo naumili, ali ne po svaku cenu.
Ja ovu cenu nisam htela da plaćam.









Hvala što čitaš  :)

Čitaj dalje